ŠOKANTNO – HRVATSKA ZAŠTITILA KRSNU SLAVU: Da li je Zagreb državnim pečatom prisvojio vekovno srpsko nasleđe?

Ne zato što neko osporava pravo katolicima u Neretvi da čuvaju svoje lokalne običaje. Takvi običaji postoje širom Balkana i deo su složene istorije ovog prostora. Problem nastaje onda kada se za taj običaj koriste upravo oni termini i simboli koji su vekovima neraskidivo povezani sa srpskom pravoslavnom tradicijom.

Hrvatska nije zaštitila samo „dan porodičnog sveca“. Zaštitila je „slavu“, „krsnicu“, „krsno ime“ i „krsnu slavu“. U opisu slavskih običaja navode se sveća, žito, hleb, vino i simbolično gašenje sveće vinom – dakle sami temelji slavskog obreda kakav Srbi poznaju vekovima.

To nisu slučajne podudarnosti.

Još je zanimljivije što i sama hrvatska enciklopedijska literatura priznaje da je krsna slava običaj „posebno raširen u Srba“, dok je među Hrvatima prisutan tek mestimično. Drugim rečima, čak ni hrvatska naučna tradicija ne predstavlja slavu kao opšti hrvatski obrazac, već kao običaj koji je prvenstveno vezan za srpski kulturni i pravoslavni prostor.

Granice interpretacije

Zato se prirodno postavlja pitanje: zašto je bilo potrebno upravo ovakvo institucionalno imenovanje?

Odgovor se možda krije u širem obrascu kulturne politike na Balkanu. U ovom delu Evrope identitet se retko menja naglo. Češće se preoblikuje administrativno, terminološki i simbolički. Nekada nije potrebno rušiti tuđe nasleđe – dovoljno je preimenovati ga.

Sličan obrazac već je viđen u pričama o takozvanoj „hrvatskoj ćirilici”, gde se srednjovekovno ćirilično nasleđe pokušava predstaviti kao isključivo hrvatsko kulturno dobro. I sada se nešto slično događa sa slavom: uzima se termin duboko ukorenjen u srpskom pravoslavlju i smešta u novi nacionalni okvir.

To ne znači da treba negirati istorijsku složenost Hercegovine i doline Neretve. Kontakti pravoslavnog i katoličkog stanovništva trajali su vekovima, a običaji su se često preplitali. Međutim, jedno je priznati međusobne uticaje, a sasvim drugo institucionalno relativizovati poreklo i simboličku težinu jednog od najvažnijih srpskih običaja.

Reakcije iz Srbije

Zbog toga reakcije iz srpskog kulturnog prostora nisu posledica netrpeljivosti prema tuđoj tradiciji, već osećaja da se polako brišu granice između autentičnog nasleđa i njegovog političkog reinterpretiranja.

Krsna slava nije nastala u ministarstvima i registrima. Nastala je u kućama, pred ikonom i slavskom svećom, u molitvi i porodičnom pamćenju. Preživela je Osmansko carstvo, Austro-Ugarsku, ratove, komunizam i migracije. Zato nije verovatno da će je promeniti jedan administrativni akt.

Ali upravo zato ovakve odluke imaju simboličku težinu.

Jer kada kultura prestane da bude pitanje istine i nasleđa, a postane pitanje političkog tumačenja, tada više nije reč samo o folkloru. Tada je reč o borbi za pravo na istorijsko pamćenje.

A svetinje se, ma koliko pečata nosile, ipak ne prisvajaju administrativnim rešenjima.

Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.

Liturgija, reči patrijarha Porfirija i prisustvo verskih lidera i uglednih gostiju iz zemlje i inostranstva učinili su da se porodični praznik pretvori u događaj sa širim značenjem.

Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.

U besedi na Nikoljdan, poglavar SPC podsetio je da se vera ne završava za slavskom trpezom, već počinje na liturgiji i potvrđuje svakodnevnim odnosom prema Bogu i bližnjem čoveku.