SEĆANJE NA GREH KOJI SMO ISPOVEDILI DONOSI ZLO: Sveti Porfirije upozorio na zamku u koju mnogi upadaju posle pokajanja

Vrata ispovedaonice se zatvaraju, a čovek umesto olakšanja nosi sa sobom isto ono što je upravo ostavio iza sebe. Razrešna molitva i reči praštanja još odzvanjaju, ali u mislima već počinje novo suđenje: preispitivanje, vraćanje na svaku grešku, ponavljanje rečenice „nisam smeo, nisam uradio, nisam dostojan“. Taj unutrašnji krug bez izlaza, u kojem se primljeni oproštaj stalno dovodi u pitanje, upravo je mesto na koje odgovara jedna pouka Svetog Porfirija Kavsokalivita.

– Ne vraćajmo se u mislima na grehe koje smo ranije ispovedili. Sećanje na grehe donosi zlo. Jeste li zatražili od Boga oproštaj? Gotovo je! Bog preko ispovesti sve oprašta. Ne treba da se vraćamo i da se zatvaramo u tamnicu beznađa. Pred Bogom treba da budemo smirene sluge. Čovek sam sebe upropašćuje govoreći: „Ja sam grešnik, bednik, ja sam ovo, ja sam ono, nisam uradio ovo, nisam učinio ono… Trebalo je tada, nisam učinio tada. Sad već ne mogu ništa… Protraćio sam svoje godine. Nisam dostojan, nisam ni za šta…“ U njemu se stvara osećanje niže vrednosti. Za takvog čoveka sve oko njega su samo ruševine. Znate li kako je to teško stanje? To je lažno smirenje. Sve su to oznake čoveka bez nade, čoveka kojim je ovladao satana – govorio je Sveti Porfirije.

Porfirije ne govori o zaboravu greha, nego o prestanku njegovog ponovnog „oživljavanja“ u mislima. Kada se oprošteno stalno preispituje, čovek prestaje da živi u onome što mu je već darovano i ostaje zarobljen u sopstvenoj unutrašnjoj osudi.

Pouka Svetog Porfirija pomera fokus sa prošlosti na prihvatanje oproštaja kao činjenice koja se više ne osporava. U suprotnom, čovek ne ostaje u pokajanju, nego u iscrpljujućem krugu samoponištavanja. Zaključak je jasan: najveći gubitak nije greška koja je priznata, već oproštaj koji čovek ne ume da prihvati kao kraj i početak.

Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.

Duhovna pouka shiarhimandrita Kirila Pavlova otkriva zašto spoljašnje kajanje bez unutrašnjeg preobražaja i oproštaja prema bližnjem gubi svoju duhovnu težinu.

Dok ljudi danas burno reaguju na uvrede, otkrivaju tuđe mane i ulaze u bespotrebne sukobe, ruski svetitelj ostavio je jednostavne savete o ćutanju, smirenju i molitvi kao putu ka unutrašnjem miru i duhovnoj snazi.

Snažna poruka svetogorskog starca otkriva kako pravoslavlje gleda na bol, ćutanje i iskušenja kroz koja čovek prolazi tokom života.