U trenutku kada svakodnevne brige počnu da liče jedna na drugu, a nemir postane tiha pozadina dana, čovek lako izgubi osećaj za meru stvari. Ono što je prolazno deluje ogromno, a ono što je suštinsko ostaje potisnuto. Upravo u toj zameni mesta, gde sitno prerasta u veliko, a veliko se zaboravlja, jedna pouka Svetog Porfirija Kavsokalivita otvara drugačiji pogled i nudi izlaz koji ne zavisi od okolnosti, već od unutrašnjeg preokreta.
– Mogu li da ti dam jedan savet? U svakoj svojoj tuzi, u svakom svom neuspehu, saberi se u sebi i polako izgovaraj tropar: ‘Smrti praznujemo umrtvljenje…’. Videćeš da se dogodilo najveće što postoji u tvom životu i u životu celog sveta. Vaskrsenje Hristovo, naše spasenje! I shvatićeš da je neprilika koja ti se dešava suviše mala da bi pokvarila tvoje raspoloženje – govorio je Sveti Porfirije Kavsokalivit.
U ovim rečima nema ni utešnog samozavaravanja ni prazne nade. Postoji podsećanje koje menja odnos prema svemu što nas opterećuje. Nije stvar u tome da teškoće nestanu, već da izgube vlast nad čovekom koji ih posmatra iz svetlosti Vaskrsenja.
I zato zaključak nije patetičan, već jasan: nije svaka nevolja velika koliko nam se čini, ali je svaki pogled koji zaboravi suštinu opasno skučen.
Na koju rečenicu je Sveti Porfirije mislio
Sveti Porfirije Kavsokalivit ne misli na jedan „običan” tropar koji se izgovara izolovano, već na jedan od najsnažnijih vaskršnjih himnografskih tekstova, početak vaskršnjeg kanona Svetog Jovana Damaskina, koji se u bogoslužbenoj tradiciji pojavljuje u irmosima prve pesme.
U srpskom prevodu taj deo glasi upravo onako kako se kod nas često skraćeno pamti:
„Smrti praznujemo umrtvljenje, ada razrušenje, drugog, večnog života početak…”
Ovaj tekst nije klasičan „tropar dana”, već vaskršnja himna koja u sebi sabira celu dramu i smisao Praznika nad praznicima: Hristovu pobedu nad smrću, rušenje vlasti ada i ulazak čoveka u novi život.
Zbog toga Porfirije i savetuje da se upravo te reči izgovaraju u trenucima tuge i nemira, jer one, po njegovom shvatanju, ne deluju kao psihološka uteha, već kao duhovno podsećanje na najveću stvarnost u hrišćanstvu: da smrt više nema poslednju reč.
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Učenje jednog od najvećih svetitelja pravoslavlja usmerava pažnju na to da se upravo kroz različitosti gradi punoća ljudskih odnosa i razumevanja među ljudima.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
POGLEDAJTE JOŠ:
VANSERIJSKA PUTINOVA POBEDA U SIRIJI! O ovim ciframa sada bruji čitav svet!
„SAZNANJE DA VUK NE ČUJE ME SLOMILO, DIJAGNOZA DOTUKLA, ALI SAM ZNALA DA NE SMEM DA STANEM“! Danijela je najjači glas dece sa oštećenim sluhom u Srbiji – OVO JE NJENA PRIČA!
EMOTIVNO SA DRINOM: Ispovest karatistkinje Tanje Petrović – iza nepokolebljive ratnice krije se nežna žena