KAKO SAČUVATI DUŠU MEĐU VUKOVIMA: Nezaboravna lekcija patrijarh Pavle o ljudskosti

Život nam sve više liči na napetu trku u kojoj se često čini da opstaju samo najgrublji i najglasniji. U takvom okruženju pristojnost se lako proglašava slabošću, a dobrota nečim što se skupo plaća. Ipak, upravo u toj zbrci vrednosti, jedno tiho, ali snažno uputstvo ostavio je patrijarh Pavle, pouku koja ne beži od realnosti, ali pokazuje kako u njoj ostati čovek.

– Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce Njegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.

Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen, da nas vuci ne raskinu, odnosno da nas neprijatelji ne onemoguće. A bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da mi ne postanemo vuci. Treba imati, dakle, mudrost. Razvijati mudrost Bogom danu sve više i više, a paralelno sa tim razvijati i dobrotu. Jer mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi u glupost.

Ni jedno ni drugo, već da budemo ‘mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi’. ‘I mene su gonili, i vas će goniti’, govori Gospod. S tim moramo biti načisto i pripremiti se da i pri tome ostanemo onako kako treba, kakvi su i preci naši bili: ljudi Božiji, narod Božiji. I onda kada dođe kraj života našega, ući ćemo u radost blaženstva Carstva nebeskoga. To i jeste smisao i cilj našeg života. Bog vas blagoslovio – govorio je patrijarh Pavle.

U vremenu koje nagrađuje oštrinu, ova poruka zvuči gotovo kao izazov: ostati blag, ali ne i naivan; biti oprezan, ali ne i hladan. U toj ravnoteži krije se mera čoveka, sposobnost da ne uzvrati zlom, a da ipak ne dozvoli da ga zlo pregazi.

Možda upravo tu leži odgovor na pitanje kako živeti među „vukovima“: ne menjajući svoju prirodu, već je učvršćujući, tako da nas ni tuđa grubost ne pretvori u ono protiv čega se borimo.

BONUS VIDEO

Crkva uči da čovek nije samo telo i psiha, već i duhovno biće koje čezne za smislom, ljubavlju i zajedništvom sa Bogom.

Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.

Ljubav je u hrišćanstvu postavljena kao temelj svega.

Formalnosti i spoljašnje prakse mogu dati okvir, ali samo iskrena veza sa Bogom i moralna doslednost čine veru potpunom i stvarno živom.