ZAŠTO BOG NIJE STVORIO SVE LJUDE BOGATE, PAMETNE, LEPE? Sveti Jovan Zlatoust odgovorio je na pitanje koje smo svi bar jednom postavili

Svaki dan nam prolazi u u nekakvoj žurbi, u odnosima u kojima ljudi sve češće mere jedni druge prema onome što imaju ili onome što im nedostaje: znanju, novcu, izgledu, snazi ili uspehu. U takvom poređenju lako nastaje distanca, a još lakše se zaboravlja da upravo različitost čini osnovu svakog zajedničkog života. U tom prostoru napetosti i nerazumevanja, jedna misao Svetog Jovana Zlatousta otvara drugačiji pogled na stvarnost – pogled u kojem nejednakost nije prepreka, već poziv na ljubav.

U savremenim odnosima razlike se često doživljavaju kao nešto što razdvaja ljude, umesto da ih povezuje. Bogatstvo i siromaštvo, obrazovanost i neukost, snaga i slabost, postaju linije razgraničenja, a ne prilike za međusobno dopunjavanje. Upravo tu se otvara prostor za razumevanje jedne drugačije logike, one koja ne meri, već spaja.

Ljubav kao snaga koja dopunjava praznine

– Bog nije stvorio sve jednake, podjednako pametne, lepe, bogate, jake, jer tada na zemlji ne bi bilo mesta za ljubav. Ljubav pokriva sve što nedostaje: ti si bogat, drugi je siromašan – voli ga, i ljubav će dopuniti njegovo siromaštvo, a drugi nije pametan, neuk – voli ga, i ljubav će te naterati da mu daš znanje. Tako se prirodnom nejednakošću dobija kruženje dopune ljubavlju – gde je ljubav, tu je i punoća – govorio je Sveti Jovan Zlatoust.

U toj misli nejednakost prestaje da bude problem koji treba ispraviti i postaje prostor u kojem se čovek dopunjuje drugim čovekom. Ljubav, kako je Zlatoust vidi, nije osećanje koje posmatra razlike sa strane, već snaga koja ih pretvara u vezu i smisao. Na kraju, ostaje jednostavna, ali zahtevna poruka: ono što ljudi najčešće vide kao nedostatak kod drugih, upravo je mesto na kojem se proverava dubina njihove sopstvene ljubavi.

Čitanje Jevanđelja za sredu 3. sedmice po Vaskrsu

Shutterstock

 

Dela svetih apostola, začalo 19 (8,18-25)

18. A kad vide Simon da se polaganjem apostolskih ruku daje Duh Sveti, donese im novaca,  19. govoreći: „Dajte i meni tu vlast da kad položim ruke na nekoga primi Duha Svetoga.”  20. A Petar mu reče: „Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božiji može dobiti za novce.“  21. Nema tebi dela ni udela u ovoj reči, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. 

22. Zato se pokaj od te zloće tvoje, i moli se Bogu eda bi ti se oprostila pomisao srca tvojega;  23. jer te vidim da si u gorkoj žuči i u okovima nepravde.“  24. A Simon odgovarajući reče: „Pomolite se vi za mene Gospodu da ne naiđe na mene ništa od onoga što ste rekli.“  25. A oni, zasvedočivši i govorivši reč Gospodnju, vratiše se u Jerusalim, i mnogim selima samarijskim propovedahu jevanđelje.

Jevanđelje po Jovanu, 21. zač. (6,35-39)

35. A Isus im reče:35. „Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji u mene veruje neće nikad ožedneti.  36. Nego vam rekoh: i videli ste me, i ne verujete.  37. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću isterati napolje.  38. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.  39. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan.“

U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.

U jednoj kratkoj pouci otkriva se duhovni zakon po kojem se čovek ne oslobađa života, već unutrašnjeg nemira, i u kome se radost i iskušenje drugačije „ponašaju“ pred zahvalnim srcem.

U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.

Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu – veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.