Dan posle Tomine nedelje, dok praznična atmosfera Vaskrsa i dalje traje (ove godine to je 20. april), vernici se okupljaju na grobljima obeležavajući Pobusani ponedeljak – dan koji spaja sećanje i veru u večni život. U učenju Srpska pravoslavna crkva, ovaj praznik nije samo izraz poštovanja prema upokojenima, već i svedočenje istine potvrđene kroz Vaskrsenje Hristovo: da su pred Bogom svi živi. Zato vernici na grobove ne dolaze praznih ruku, već sa vaskršnjim jajima, cvećem i molitvom, nastavljajući vezu koja nadilazi prolaznost i vreme.
Sveštenik Borislav Petrić iz hrama Svetog proroka Ilije na Mirijevu podseća da ovaj dan ima jasno mesto i smisao u životu vernih:
– Na Pobusani ponedeljak sećamo se naših dragih pokojnika i pozvani smo, ko je u mogućnosti, da izađemo na grobove. Na taj dan se humke malo rastresu, pobusaju i odatle je i naziv Pobusani ponedeljak. Osnovni značaj Pobusanog ponedeljka je da pokažemo da smrti nema i da želimo da proslavimo Vaskrs sa našim pokojnima. Zbog toga, na groblja odnosimo jaja koja smo pre toga farbali za Vaskrs. To je simbolika koju na Pobusani ponedeljak nosimo na groblje. Donosimo i cveće i na taj način iskazujemo naš nepristanak da su se oni upokojili i iskazujemo želju da budemo zajedno sa njima ponovo.
Simbolika koja govori bez reči
U središtu običaja nalazi se vaskršnje jaje, znak života koji ne prestaje. Ono što se na prazničnoj trpezi doživljava kao radost, na groblju postaje ispovedanje vere. Nije reč o formalnosti, već o duboko ukorenjenom osećanju da zajedništvo ne prestaje onog trenutka kada nekoga više ne vidimo.
Otac Borislav ukazuje i na razlike u običajima, ali i na stav Crkve:
– U nekim krajevima i na Pobusani ponedeljak kuvaju se i farbaju jaja, posebno za ovu namenu. Međutim, Crkva preporučuje da na groblja nosimo vaskršnja jaja iz kuće. Da ostavimo jedno ili više jaja za pokojnike i da tim simbolom života na neki način svedočimo i večni život – rekao je sveštenik Borislav Petrić u razgovoru za TV Prva.
Sećanje koje nadilazi smrt
Pobusani ponedeljak nije dan tuge, već dan nade. Iako se odvija na mestima koja su obično vezana za rastanak, njegova suština je suprotna – potvrda susreta koji tek predstoji. Upravo zato vernici na groblja ne dolaze praznih ruku, već sa darovima koji imaju značenje života.
– Za Boga nema mrtvih, za njega su svi živi. Upokojeni su samo telesno, ali su i oni dušama živi i mi želimo ponovo da ih zagrlimo – zaključuje otac Borislav.
U toj rečenici sabira se smisao čitavog dana: Pobusani ponedeljak ne govori o kraju, već o vezi koja traje. Između humki koje se obnavljaju i jaja koja se ostavljaju, između tišine i molitve, oblikuje se poruka koja ne zastareva – da ljubav ne prestaje i da je sećanje, kada je prožeto verom, zapravo susret koji se nastavlja.
Iza istog praznika kriju se potpuno različiti običaji – od stroge liturgijske tradicije do živopisnih narodnih rituala koji se vekovima prenose s kolena na koleno.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U hramovima širom SAD, uz vaskršnje liturgije, stotine katekumena primile su krštenje i prvi put pristupile pričešću, dok je episkop Čikaga i Srednjeg Zapada poručio da pravi put tek počinje i da se vera potvrđuje životom.
U duhu poštovanja prema hrani i prazniku, ne bi trebalo da se odlažu uz smeće ili ostavljaju na neprimerenim mestima.
POGLEDAJTE JOŠ:
DO KRAJA DANA VETAR OLUJNE JAČINE! Oglasio se RHMZ: Sutra nova tura pljuskova sa grmljavinom, OVAJ DEO ZEMLJE PRVI NA UDARU!
Vučević razgovarao sa Bocan-Harčenkom: „Odnosi naših država zasnivaju se na vekovnom prijateljstvu“
Bolomboj o ostanku u Zvezdi: Daleko sam od legende, ali želim da ostavim trag