Bogosluženja u završnici Velikog posta pozivaju nas da uđemo u živu stvarnost jevanđelskih događaja, kako bismo postali istinski učesnici predstojeće Pashe. Nije slučajno što se na jutrenju Lazareve subote poju pesme koje se inače čuju samo na vaskrsnom svenoćnom bdeniju – „Angelski sabor udivi se“ i „Vaskrsenje Hristovo videvši“.
Apostol Pavle govori: Ako nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos nije vaskrsao; a ako Hristos nije vaskrsao, onda je uzaludna propoved naša, uzaludna je i vera vaša. Tada bismo bili i lažni svedoci Božji, jer bismo svedočili da je Bog vaskrsao Hrista, Koga nije vaskrsao, ako, dakle, mrtvi ne vaskrsavaju. Jer ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsao. A ako Hristos nije vaskrsao, uzaludna je vera vaša – još ste u gresima svojim (1 Kor 15, 13–17).
Događaj koji menja sve, a ne samo jedan život
Vaskrsenje Lazara zato nije samo događaj iz prošlosti, već obrazac i nagoveštaj vaskrsenja svakog čoveka u Hristu, svedočanstvo da za Boga nema ničeg nemogućeg.
Lazar je jedini čovek koga Hristos u Pismu naziva svojim prijateljem. Bili su gotovo vršnjaci: Lazar je imao oko trideset godina, a Isus nešto više. Hristos je često dolazio u dom njega i njegovih sestara, Marte i Marije, u Vitaniji, selu na jugoistočnom obronku Maslinske gore, nedaleko od Jerusalima. I onda, iznenada, Lazar se razboleo i bio na samrti. Sestre se obraćaju Učitelju, znajući da On može isceliti svaku bolest. Ali Hristos ne žuri da dođe. Dopušta da njegov prijatelj umre i bude sahranjen…
Zašto ga vaskrsava tek četvrtog dana? Prema tadašnjem judejskom verovanju, duša je tri dana boravila u blizini tela, a posle toga više nije bilo nade da se čovek vrati u život. Zato Hristos ne čeka slučajno upravo četvrti dan, i upravo zato ovo čudo ostavlja tako snažan utisak na sve koji su mu prisustvovali.
Trenutak kada čudo pokreće osudu
Međutim, vaskrsenje Lazara i svečani doček Hrista u Jerusalimu postaju i povod za odluku Sinedriona. Upravo nakon tih događaja, u sredu pred Pashu, judejske starešine donose odluku da Hrista osude na smrt. Bila je to odluka doneta u potpunoj svesti o tome šta čine. Uverivši se da je Mesija došao, oni ga ipak odbacuju da bi sačuvali vlast, ugled i materijalnu sigurnost.
Spremni su bili da uklone i Lazara, kao živo svedočanstvo čuda.
Neverje Sinedriona, koje nije pokleklo ni pred tako očiglednim čudom učinjenim pred mnoštvom ljudi, predstavlja, kako piše mitropolit Antonije (Hrapovicki), pojavu bez presedana: od tog trenutka ono prestaje da bude obično neverje i postaje svesno protivljenje jasnoj istini.
Na sličan motiv podseća i priča o Velikom inkvizitoru iz „Braće Karamazovih“ Dostojevskog. Samo što tamo više nisu starozavetni Judeji, već hrišćani koji, prepoznavši Hrista, ipak odlučuju da Ga odbace.
Šta Veliki inkvizitor govori Hristu?
„Mi smo ispravili podvig Tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu (…) Zašto si sada došao da nam smetaš? (…) Rasrdi se, ja ne želim ljubav Tvoju, jer Te ni sam ne ljubim. (…) Kod Tebe su samo izabrani, a mi ćemo umiriti sve. (…) Ubedićemo ih da će biti slobodni tek kada se odreknu svoje slobode i pokore nam se (…) I svi će biti srećni (…) Sutra ćeš videti to poslušno stado koje će pohrliti da potpali lomaču na kojoj ću Te spaliti zato što si došao da nam smetaš.“
Zato, po rečima mitropolita Antonija, istorijski Lazar postaje i moralni simbol, a borba vere i neverja, uoči Strasne sedmice, ne odvija se negde daleko ili u apstraktnim mislima, već u samom čoveku, u njegovoj duši.
Ipak, osnovna poruka Lazareve subote ostaje jasna: ona nas uverava u sveopšte vaskrsenje pre Hristovih stradanja.
Suze koje ostavljaju pitanje bez odgovora
I tu ostaje jedno pitanje koje prodire dublje od svakog tumačenja: zašto Hristos plače pred Lazarevim grobom?
Da li plače iz sažaljenja prema čoveku koji je pao u smrt, nemoć i trulež? Ili zbog nečeg što prevazilazi naše razumevanje?
Mnogi bogoslovi pokušavali su da daju odgovor na to pitanje, ali nijedno tumačenje nije potpuno. Jevanđelje i ovde ostavlja prostor, tih ali dubok, da svaki čovek u njemu potraži sopstveni odgovor.
Pouka čuvara kivota Svetog Vasilija Ostroškog slikovito pokazuje zašto selektivni post vodi duhovnom “utapanju” i podseća da vera zahteva doslednost od početka do kraja.
Govoreći o ulozi Časnog Krsta u Vaskršnjem postu, službenik EUO Mitropolije crnogorsko-primorske poručio je da hrišćanski put podrazumeva odricanje, praštanje i smirenje – vrednosti koje savremeno društvo sve češće potiskuje.
Predavanje u crkvi Svetog Spasa u Toploj pokazuje kako post, molitva i smirenje osnažuju dušu i pripremaju vernika za Veliku nedelju.
Višenedeljna neizvesnost okončana je dogovorom Jerusalimskog patrijarhata i izraelske policije – tradicionalne litije nema, a bogosluženja će biti, ali uz izmene.
POGLEDAJTE JOŠ:
„SRPSKE VLASTI SPREČILE TERORISTIČKI NAPAD!“ Sijarto o eksplozivu u Kanjiži! (FOTO)
MESAR SA PREKO 12 GODINA ISKUSTVA OTKRIO OD KOJE VRSTE TREBA BEŽATI! „Prave vas budala i naplaćuju ga skuplje“
ŠTA SE DOGAĐA KADA BLAGOVESTI PADNU U STRASNU SEDMICU: Evo kako se menja poredak službi i šta vernici smeju da jedu