KAKO SE PREDAJEMO SOPSTVENIM NEMOĆIMA I „PUCAMO“! Starac Tadej o nervozi i njenim korenima

Sve više ljudi žali se na stalnu napetost, unutrašnji nemir i osećaj da su „na ivici“.

Nervozu više ne izazivaju samo veliki problemi i krupne životne odluke, već i svakodnevne sitnice – gužve u saobraćaju, rokovi na poslu, nesporazumi u porodici. Ono što je nekada bilo prolazno stanje, danas za mnoge postaje trajno raspoloženje.

Stručnjaci upozoravaju da savremeni čovek živi pod neprekidnim pritiskom, ali u pravoslavnom duhovnom iskustvu uzrok nervoze ne posmatra se samo kroz spoljašnje okolnosti, već pre svega kroz unutrašnje stanje čoveka.

Kada se misli umnože, a srce izgubi mir, tada i najmanji teret postaje težak, a svakodnevica mučna.

O tome je govorio i starac Tadej, ukazujući da koren nervoze leži u načinu na koji čovek nosi životne nevolje i sopstvene misli:

„Neophodno je da se prođe kroz nevolje, razne životne trzavice, to je životna škola, savlađivanje svake neprijatnosti mirom i tišinom. Ako smo fizički zdravi, ali smo opterećeni sa svojim mislima, sa svojim brigama, nemoćima, pa nam se i bližnji žale na svoje nemoći i onda mi učestvujemo u tome, ako ne umemo da se opustimo, znači da predamo svoje nemoći, svoje slabosti i slabosti bližnjih, da predamo Gospodu, onda mi nosimo to veliko opterećenje i naš živčani sistem vremenom postaje neizdrživ, nervozni smo.

Ne možemo da podnosimo ni sebe pa ni bližnje i onda naravno i u društvu i u porodici mučan život, i na radnom mestu, svuda. Mučan je život zato što su živci mnogo preopterećeni a nismo se izvežbali da se opustimo, misleno treba da se opustimo, kada se misleno opustimo i fizičko telo se odmara. Duh pomoću živčanog sistema dolazi u dodir sa fizičkim svetom. Obrati pažnju na mir u srcu, neka bude tamo tišina, mir i opusti se. Ako ne možeš da se moliš, budi tih, nemaj nikakve misli, prepusti to Gospodu, on će da uredi to bolje od nas“. 

Još u Starom zavetu tamjan se pominje kao dar Bogu i kao deo bogoslužbenog poretka.

Dom nije samo mesto zajedničkog života, već mala crkva, prostor u kome se čovek uči ljubavi, praštanju i trpljenju.

Podvig posta, molitve i pokajanja menja čoveka iznutra, ali istovremeno otkriva i koliko je ljudska priroda krhka i osetljiva.

Duhovnici vekovima upozoravaju da čovek ne može imati istinski mir ukoliko u sebi nosi nemir prema drugima.