EVO KAKO DA PREPOZNATE ISTINSKO POKAJANJE: Protojerej Andrej Tkačov otkriva jednostavan način kako da testiramo i sebe i druge

Svaki dan smo okruženi istim iskušenjima i moralnim kompromisima – kolege koji ogovaraju, prijatelji koji traže lake dobitke, svet koji često odobrava površnost i sebičnost. U takvom okruženju lako je pomisliti da je promena gotovo nemoguća i da je bolje uklopiti se, umesto da hrabro koračamo vlastitim putem. Međutim, jedno od svetlih učenja protojereja Andreja Tkačova pokazuje drugačiji put.

– Jedan od znakova pokajanja jeste kada se nađete u istim okolnostima kao i pre, ali se ponašate na novi način. Recimo da ste ranije izlazili i pili sa svima. Sada izlazite, ali više ne pijete. U međuvremenu, svi ostali nisu prestali da piju. Vi jeste. Okolnosti se nisu promenile. Vi jeste. I tako je sa svim grešima. Ne ogovarate, ne proklinjete, ne varate, ne tražite sumnjiv i lak novac, iako svi ostali i dalje tako žive. Ali vi ste se pokajali i ostajete budni – kaže sveštenik Andrej Tkačov i dodaje:

– Ako zahtevamo promene u životu oko nas, žaleći se da smo nemoćni da bilo šta promenimo (jer ceo svet je protiv nas i niko ne želi da se pokaje), onda priznajemo svoj nedostatak vere. Želimo da se sakrijemo među gomilom i da živimo po Božjoj volji samo kada i svi ostali to čine. To je iluzija. Do kraja vremena, Crkva nikada neće prestati da govori ustima Preteče i Gospoda: Pokajte se!, i upravo oni koji se pokaju čine Crkvu, koju vrata pakla neće nadvladati – zaključuje otac Andrej, podsećajući nas da istinska promena ne zavisi od sveta oko nas – već od hrabrosti da se pokajemo i živimo po Božjoj volji.

Čitanje Jevanđelja za utorak 4. sedmice velikog posta

Na 6. času

Knjiga proroka Isaije (25,1-9)

1. Gospode, ti si Bog moj, uzvišivaću te, slaviću ime tvoje, jer si učinio čudesa; namere tvoje od starine vera su i istina. 2. Jer si od grada načinio gomilu, i od tvrdog grada zidine; od grada dvor za strance, doveka se neće sagraditi. 3. Zato će te slaviti narod silan, grad strašnih naroda bojaće te se. 4. Jer si bio krepost ubogome, krepost siromahu u nevolji njegovoj, utočište od poplave, zaklon od žege, jer je gnev nasilnički kao poplava koja obaljuje zid.

5. Vrevu inostranaca prekinuo si kao pripeku na suvom mestu; kao pripeka senom od oblaka, tako se pevanje nasilnika prekide. 6. I Gospod će nad vojskama učiniti svim narodima na ovoj gori gozbu od pretila mesa, gozbu od čista vina, od pretila mesa s moždanima, od vina bez taloga. 7. I pokvariće na ovoj gori zastirač kojim su zastrti svi narodi, i pokrivač kojim su pokriveni svi narodi.

8. Uništiće smrt zauvek, i utrće Gospod suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svog ukinuće sa sve zemlje; jer Gospod reče. 9. I reći će se u ono vreme: „Gle, ovo je Bog naš, njega čekasmo, i spašće nas; ovo je Gospod, njega čekasmo; radovaćemo se i veselićemo se za spasenje njegovo.”

Na večernji

Prva knjiga Mojsijeva (9,8-17)

8. I reče Bog Noju i sinovima njegovim s njim, govoreći: 9. „A ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas, 10. i sa svim životinjama, što su s vama od ptica, od stoke i od svega zverja zemaljskoga što je s vama, sa svačim što je izašlo iz kovčega, i sa svim zverjem zemaljskim. 11. Postavljam zavet svoj s vama, te od sada neće nijedno telo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.” 12. I reče Bog: „Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka:

13. „Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje. 14. Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima, 15. i opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo. 16. Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnoga zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.” 17. I reče Bog Noju: „To je znak zaveta koji sam učinio između sebe i svakoga tela na zemlji.”

Priče Solomonove (12,8-22)

8. Prema razumu svom hvali se čovek; a ko je opaka srca, prezreće se. 9. Ko se snebiva, a ima slugu, bolji je od onoga koji se veliča a hleba nema. 10. Pravednik se brine za život svog živinčeta, a u bezbožnika je srce nemilostivo. 11. Ko radi svoju zemlju, biće sit hleba; a ko ide za besposlicama, bezuman je. 12. Bezbožnik želi obranu oda zla, ali koren pravednih daje je.

13. Zlome je zamka u grehu usana njegovih, a pravednik izlazi iz teskobe. 14. Od ploda usta svojih siti se čovek dobra, i platu za dela svoja prima čovek. 15. Bezumniku se čini prav put njegov; ali ko sluša savet, mudar je. 16. Gnev bezumnikov odmah se pozna, ali pametni pokriva sramotu. 17. Ko govori istinu, javlja što je pravo, a lažni svedok prevaru.

18. Ima ko govori kao da mač probada, a jezik je mudrih lek. 19. Istinita usta stoje tvrdo doveka, a jezik lažljivi za čas. 20. Koji zlo misle, prevara im je u srcu, a radost je onima koji svetuju na mir. 21. Nikakva nesreća neće zadesiti pravednika, a bezbožnici će se napuniti zla. 22. Mrske su Gospodu lažljive usne; a koji rade verno, mili su mu.

U trenucima kada čovek pomisli da više nema snage da izdrži, jedna snažna ličnost pravoslavnog duhovnog života 20. veka podseća kako se kroz istrajnost može pronaći mir i radostusred najvećih životnih tereta.

Pouka svetogorskog starca koja menja pogled na razgovor i unutrašnji mir.

Pouka svetogorskog starca otkriva jednostavan čin koji vraća snagu duši i oslobađa srce od težine greha.

Veliki ruski duhovnik objašnjava da svaki trenutak bogosluženja ima snažnu simboliku i nosi nevidljivu snagu.