Havijer Zaneti otkrio DETALJE iz života Siniše Mihajlovića: Samo on je mogao tako da igra…

Verovatno će proći mnogo vremena, mnogo godina, pre nego što ljudi uspeju da shvate koliko je velik bio Siniša Mihajlović. Ovaj legendarni fudbaler je preminuo posle borbe protiv opake bolesti, od tada je prošlo četiri godine, ali se svakoga dana o njemu priča kao da je i dalje tu.

Sada imamo priliku da vidimo i to da će sećanje na Sinišu Mihajlovića ostati večno, pošto je i Sportal odlučio da napravi dokumentarni serijal o ovom legendarnom fudbaleru, dok je sada gost bio i Havijer Zaneti.

Čuveni argentinski fudbaler je bio saigrač Siniše Mihajlovića, saigrač i prijatelj, a on je u razgovoru za Sportal podelio i neke priče iz njihovog „zajedničkog“ života.

– Prvi put kada sam upoznao Sinišu bili smo rivali, ali kada je došao u Inter odmah je ostvario ogroman utisak na mene, jer sam, pored fudbalera, upoznao sjajnog čoveka. Ono što ga je činili jedinstvenim je njegova sjajna ličnost, njegova želja da uvek bude na najvišem nivou, njegova spremnost da sluša, iako je Siniša već bio veoma iskusan igrač, uvek je želeo da se usavršava. Uvek je imao izazov pred sobom, kome je pristupao sa velikom ozbiljnošću i to ga je činilo jedinstvenim – počinje priču Havijer Zaneti.

Zanetija, ali i mnoge druge, Siniša je oduševio svojim izvođenjem slobodnih udaraca.

– Siniša me je uvek impresirao izvođenjem slobodnih udaraca. Još uvek se sećam finala Kupa Italije kada je izveo slobodnjak protiv Rome i dao gol. Izveo je to pred našim navijačima, a navijanje na stadionu je bilo neverovatno. Siniša je posedovao taj sjajan kvalitet, pored toga što je bio lider i na terenu i van njega. Naravno, takvih golova sa distance se nadavao u karijeri, pa je čak i rekorder po broju slobodnjaka, koliko znam. On kad namesti loptu, golmanima nije svejedno. Za njega je slobodan udarac bio kao penal, maltene.

Tada, otkrio je i da je jednom igrao u patikama.

– Jedna uspomena, veoma lepa anegdota, otišli smo da igramo u Bergamu 6. januara, protiv Atalante, mislim da se utakmica igrala u 12 ili tri popodne, teren je bio potpuno zaleđen, Siniša je tada igrao u futsal patikama, a ne u fudbalskim kopačkama, jer je teren bio toliko tvrd da se plašio da će klizati, pa je obuo te futsal patike i samo je on mogao tako da igra.

Nastavio je hvalu na račun Siniše.

– Posedovao je veoma jak karakter, ali je uvek mislio na dobrobit tima. I pre svega je uvek branio svoje saigrače. Nije voleo prljavu igru, recimo, pa je onda znao da se suprotstavi tome. Bio je pravi muškarac. Sve što je radio bilo je usmereno na napredak, ne samo svoj, već i svojih saigrača.

I dalje čuva njegove kopačke.

– Da, imam par Sinišinih kopački. Sećam se jedne važne ligaške utakmice koju smo igrali i u kojoj je postigao sjajan gol. Nakon te utakmice mi ih je poklonio i sada su izložene u mom restoranu. Na njima su imena njegovih sinova i srpska zastavica, među prvima je nosio unukatne kopačke. I mnogi koji dođu, slikaju se pred tim zidom, drago mi je da je i tako sačuvana uspomena na njega.

Naravno, obožavali su ga svi.

– Bio je poseban, a takve Italijani vole. Njega su stvarno baš zavoleli. Bio je veliki profesionalac, veoma ozmiljna osoba koja je želela vredno da radi. Želeo je da pobeđuje ne samo u utakmicama, već i van terena. Želeo je da pobeđuje čak i na treningu. Imati ga za saigrača, to je bila velika čast i prednost. To će vam reći svako ko je igrao s njim. Pamtim mnogo toga vezano za njega. Ovde u Dapijanu, kada smo zajedno roštiljali i jeli meso, zatim tokom treninga, tokom utakmica… Uvek mogu da zamislim njegov lik predamnom. Bio je zaista jako prijatna osoba i otvorena za sve, s njim ste mogli da razgovarate o svemu. Uvek je bio velikodušan i spreman da pomogne.

Bio je pravi prijatelj…

– Za Sinišu mogu da kažem da je bio pravi prijatelj, bez lažne skromnosti. I kada smo bili saigrači i posle kad je postao trener, delili smo dosta trenutaka zajedno. Bio je osoba sa sjajnom ličnošću, sa sjajnim karakterom. To što smo ga imali u našem timu, svakako je bila velika prenost.

Pričao je i o njemu kao treneru.

– Da, Siniša je postao sjajan trener, voljen od strane svih svojih igrača. Voljen zato što je bio iskrena i kredibilna osoba. Njegovi timovi su nosili njegov pečat. Nikada nije mogao da prihvati da njegov tim nema ličnost i karakter. Možda je sve drugo nedostajalo, ali ličnost i karakter sigurno ne. To je on. Mislim da je znao kako da prenese svoje ideje, njegovi timovi su uvek bili veoma dobro pripremljeni. Kod njega se uvek primećivala težnja da sve ide dobro, da sve dobro funkcioniše. Red, rad i disciplina, što bi se reklo. To je definitivno ono što nam je ostavio. Njegova velika ličnost, to što je pravi čovek, to nije lako pronaći u fudbalu i sportu uopšte. Njegova čovečnost je nešto najlepše što nam je ostavio. Za mene lično, ljudske vrednosti su važnije od svega što se može uraditi na terenu, I uvek ću pamtiti ljudske vrednosti koje je prenosio gde god je išao.

Bio je i dobar majstor sa roštiljem.

– Sjajna ličnost je bio i van terena, ne samo tokom utakmica i treninga. Druženja su uvek nezaboravna. Voleo je puno da jede, znao je lepo da nazdravi, slično poput nas Argentinaca. Svi smo voleli mnogo meso, to je i u našoj ishrani nemerljivo. Roštilje koje smo pravili ovde u Milanu, to je uvek bilo vrhunski. Pravio je odličan roštilj, uvek uz dobro druženje. Sećam se da bi mnogi njegovi saigrači, posle treninga, sedeli tamo na roštilju da peku meso, a Siniša bi čekao pravi trenutak da ode do roštilja i uzme svoj komad mesa (osmeh)…

Zaneti mu je pisao dok je bio u bolnici.

– Za bolest sam saznao preko njegove porodice koja mi je to javila. Sećam se da sam mu odmah poslao poruku podrške. Sve osobe koje su želele da budu uz Sinišu, bile su uz njega na svoj način. Kada je stigla vest da je preminuo, iskreno, osećao sam veliku tugu. Non-stop su mi se vraćale uspomene, baš sam se tužno osećao. Siniša nije viđe među nama, ali kao da jeste. Priča o njemu nam omogućava da ga uvek vidimo iako ga ne vidimo. Jednostavno, njegov lik ne može da se zaboravi.

Dobro poznajem njegovu porodicu. Bio je veoma vezan za njih, bili su jako složni i Ariana je sa decom svuda išla za njim. Širili su ljubav gde god da se pojave, svi skupa. Porodica mu je oduvek igrala važnu ulogu u životu, ona mu je bila najveća podrška.

Na kraju, on je pričao da je Miha bio veliki ratnik.

– Video sam kako se bori s bolešću, baš onako kako se borio s rivalima na utakmici – kao ratnik. Nikada nije klonuo. Sa osmehom je prkosio i uzvraćao udarac opakoj bolesti. Siguran sam da je bio inspiracija mnogim ljudima koji su se borili s nekom bolešću. Do poslednjeg dana, čini mi se, verovao je u pobedu. Tako se bore pravi ratnici, a on je bio baš pravi ratnik. Nažalost, Miha više nije među nama, ali kao što sam već rekao, kao da jeste. Njegov lik je uvek lako zamisliti pred nama, sva ta druženja takođe. I nedostaje, naravno, nedostaje kompletnom fudbalu. na samoj sahrani se videlo koliko je cenjen i voljen, svi su došli da ga isprate. Uvek ću ga pamtiti po njegovoj jednostavnosti, po njegovoj snažnoj ličnosti. Pamtiću ga i po tome kako je umeo da bude vođa i na terenu i van njega.

Autor: S.M.