ZAŠTO JE NEOPHODNO TRAŽITI OPROŠTAJ ČIM SE URADI NEŠTO LOŠE! Starac Josif otkrio do čega može odvesti odlaganje

U duhovnom životu čovek se neprestano nalazi na putu koji zahteva budnost, smirenje i istrajnost.

Hrišćanin je pozvan da svoj život usmerava ka Bogu, ali taj put nije lišen borbi, padova i iskušenja.

Svakodnevne slabosti, nepromišljene reči, pogrešni postupci ili trenutci malodušnosti deo su ljudske nemoći sa kojom se svako susreće. Upravo zbog toga Crkva uči da je pokajanje stalni pratilac duhovnog života, a ne samo čin koji se događa povremeno.

Po pravoslavnom predanju pokajanje nije samo priznanje greške, već duboko unutrašnje obraćenje, spremnost da čovek ustane nakon pada i ponovo krene putem dobra.

Sveti oci često su podsećali da pad sam po sebi ne određuje sudbinu čoveka, već odnos prema tom padu – da li će on u njemu ostati ili će se podići i nastaviti dalje. Zato se vernici ohrabruju da ne očajavaju kada posrnu, već da se sa smirenjem vraćaju Bogu, tražeći oproštaj i snagu da nastave duhovnu borbu.

U tom duhovnom podvigu posebno mesto ima trpljenje. Ono podrazumeva sposobnost da čovek ne klone duhom pred sopstvenim slabostima, već da sa verom i nadom nastavi da se trudi. 

Istovremeno, oci Crkve upozoravaju da je odugovlačenje sa pokajanjem opasno, jer čovek time dopušta da greh postane navika i da se sve dublje ukorenjuje u srcu. Zbog toga su uvek pozivali vernike da ne odlažu povratak Bogu, već da odmah, čim prepoznaju svoju grešku, zatraže oproštaj i započnu ispravljanje života. 

O takvoj duhovnoj budnosti govorio je i veliki podvižnik i molitvenik starac Josif Isihasta:

„Ti si prizvan na put nebeski. Ništa nije čudno, ako se onaj koji trči ponekad i spotakne. Samo treba da u svakom trenutku ima trpljenje i pokajanje. Stoga se pokaj kad god pogrešiš, i ne gubi vreme. Koliko oklevaš da zatražiš oproštaj, toliko dopuštaš lukavom da u tebi pusti korene. Ne dopusti mu da te iznervira na tvoju štetu“.

Pravoslavno učenje jasno govori da đavo nema vlast nad čovekom ako mu čovek sam ne otvori vrata.

Crkva uči da čovek ne može istinski živeti u zajednici sa Bogom ako u srcu nosi zlopamćenje.

Pravoslavno predanje ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.

Sveti oci vekovima su upozoravali da je najveća borba upravo ona koja se vodi u dubini duše.