ŠTA BI TREBALO DA URADI RAZUMAN ČOVEK KAD GA NALJUTE: Lekcija života Svetog Nektarija Eginskog

U vremenu u kome se reč izgovara brže nego što se misao rodi, a sud donosi pre nego što se istina sasluša, čovek sve češće postaje rob sopstvenih naglih osećanja.

Gnev, kao oganj skriven pod pepelom, lako se rasplamsa i zahvati srce, pomrači um i pomuti rasuđivanje.

Dovoljna je jedna teška reč, jedan pogled, jedna nepravda da se u čoveku podigne bura.

Pravoslavno predanje, međutim, ne gleda na gnev samo kao na prolaznu emociju, već kao na duhovni ispit.

Sveti oci su učili da gnev najpre pogađa onoga koji ga nosi. On razdire nutrinu, oduzima mir, udaljava od molitve i čini da čovek zaboravi na smirenje, koje je temelj svake vrline. 

Sveti podvižnici su govorili da je ćutanje u času gneva dragocenije od mnogih podviga. Ćutanje ne kao slabost, već kao svesna odluka da se ne povredi bližnji. Jer reč izgovorena u ljutnji ostaje da odzvanja i kada se strasti smire. 

Duhovno iskustvo Crkve uči da je gnev moguće preobraziti. Umesto da se izlije na bližnje, on može postati podsticaj za unutrašnju borbu – protiv sopstvene sujete, nestrpljenja i gordosti.

Kada čovek oseti da mu srce ubrzano kuca, da mu misli postaju oštre i reči spremne da povrede, tada je vreme da se povuče u tišinu. Ne da bi pobegao od problema, već da bi se suočio sa sobom.

O tome svedoči i pouka Sveti Nektarije Eginski, koji je svojim životom pokazao kako se trpljenjem i tišinom čuva dostojanstvo duše:

„Razuman kad se naljuti sedi i tihuje, da umiri srce svoje, da ga ne ophrva gnev, da bi ostao svoj gospodar“.

Reći nešto što je istinito, ali u pogrešno vreme, pred pogrešnim ljudima i sa pogrešnim srcem, može naneti veću štetu nego laž.

Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.

U duhovnom smislu, prijateljstvo je dar, ali i odgovornost.

Pobediti sebe teže je nego pobediti bilo koga drugog.