PROFESOR VLADIMIR VUKAŠINOVIĆ O FENOMENU „DEPRESIJE NEDELJE“ I ZBOG ČEGA NASTAJE: Evo koga ona pogađa i koji su zavet svojih predaka ti ljudi zaboravili da ispune

U vremenu kada je nedelja za mnoge postala tek produžetak vikenda, dan bez jasnog smisla i unutrašnjeg mira, sve češće se govori o neobjašnjivoj praznini koja se tog dana javlja kod velikog broja ljudi.

Iako se na prvi pogled čini da su odmor, slobodno vreme i lični izbor dovoljni da ispune čoveka, iskustvo pokazuje da najveći broj ljudi baš nedeljom se bore sa osećajem tuge, nemira i neispunjenosti.

O tom fenomenu i njegovom uzroku govorio je profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu Vladimir Vukašinović:

– Neko ne ide u crkvu i nedeljom pre podne spava, ide na pijacu, ide u kafić da pije espreso, zove prijatelje, gleda televiziju, puši cigarete itd. I oseća neku unutrašnju tugu, nešto mu nedostaje. To je ta depresija nedelje, koju mnogi psiholozi i sociolozi tumače govoreći da čovek radi cele sedmice, a kada nema šta da radi, onda taj nerad u njemu oslobađa strahove i misli kojima se ne bavi radnim danima – počeo je profesor Vukašinović.

Nemanja Pančić

 

Moguće je, ističe,  da je delimično i to u pitanju, ali suštinski je nedeljom nesrećan i depresivan onaj čovek koji nije vernik, jer nije otišao na ono mesto na koje je trebalo da ode.

– Nije otišao pred oltar Božiji, pred svetinju Božiju, gde su svi njegovi preci išli, a njegovo biće to pamti, njegovo tkivo pamti, njegova podsvest pamti, njegovo biće čezne za tim. Kada taj naš nevernik pođe u crkvu, kada se krsti, promeni se i pokaje, kad počne da dolazi na bogosluženja, prvo mu bude teško, bole ga noge, dugo traje, ne razume, jedva čeka da se završi.

KieferPix/Shutterstock

 

A onda, tvrdi, polako počinje to da voli.

– Voli, voli i jednoga dana on više ne može da zamisli nedelju, a da ne ode u crkvu. Eto, to je to veliko drvo vere koje je u njemu poraslo, a ono raste kroz bogosluženje, kroz post, kroz molitvu i kroz svaki hrišćanski trud.“

Čovek je stvoren da voli i da bude voljen. Ima takav ogroman potencijal u sebi, po slici Božjoj je stvoren i stvoren je da voli. I ako ne voli, ako tu ljubav koju ima ne dadne, ne podeli, ne potroši, ona ostaje u njemu i vraća mu se kao bumerang, istakao je otac Vasilije.

Ne brinite se za sutra, jer dovoljano je svakom danu zla svojega, kaže arhimandrit Hrizostom.

Crkva psihičke bolesti neretko tumači kao čist primer opsednutosti čoveka demonima tuge i nezadovoljstva i vezuje iz za nedostatak vere i moralni pad.

Pravoslavlje tugu ne smatra strašnom, ali pravi razliku između prolazne žalosti i beznadežnog očajanja koje prelazi u uninije, a to jeste greh.