Olga je dobro sarađivala sa timom dr Džona Šilita, jednog od vodećih neuroonkologa u bostonskoj Dečjoj bolnici. Lekari su učinili sve što je bilo u njihovoj moći, kao da je reč o njihovom jedinom pacijentu. Činilo se da terapija daje rezultat – sve dok nije pala u komu. Ispitivanja su pokazala da se tumor proširio na veliki deo mozga. Nade su se gasile. Roditeljima je trebalo saopštiti da dete verovatno neće preživeti i da odluče hoće li ostati u Bostonu ili će ga prevesti u Grčku.
Bila je nedelja, 28. april 1985, Nedelja žena mironosica. Roditelji su slutili najgore, ali im niko još ništa nije rekao. Niko od grčkih volontera nije imao snage da im prevede strašnu vest.
Noć za koju su rekli da je poslednja
Na kraju je to palo na mene. O roditeljima i detetu znao sam tek ponešto, ali drugog rešenja nije bilo. Prihvatio sam da sa njima podelim taj teret.
Liftom sam se popeo na osmi sprat, na odeljenje za decu obolelu od raka. U grudima težina, grlo stegnuto. U hodniku sam zatekao troje ljudi koji su govorili grčki – roditelje i strica. Predstavio sam se i ubrzo smo ušli u ordinaciju dr Šilita.
– Kao što znate, tumor je smešten u predelu treće moždane komore i ne može se operisati. Pokušali smo zračenjem da ga zaustavimo. U početku je reagovala dobro, ali pre dva dana pala je u duboku komu iz koje, po svemu sudeći, neće izaći.
Otac je zaplakao, majka se još držala.
– Procenjujemo da neće preživeti noć.
– Šta to tačno znači? – upitao sam.
– Možda nekoliko sati, možda do sutra. Ali najverovatnije neće dočekati jutro.
– Dakle, ostaje samo čudo – rekla je majka.
– Da, samo čudo – potvrdio je lekar.
Otac je ćutao, sav u suzama.
– Doktore, hvala vam za sve što ste učinili – nastavila je majka. – Možda smo kao ljudi izgubili bitku, ali se nadamo čudu. Ili da naša ćerka, uprkos svemu, ozdravi, ili da postane anđeo pred Bogom. I jedno i drugo je čudo. Mi se molimo za prvo, iz slabosti. Ali ako Bog dopusti drugo, i to ćemo primiti kao dar. Trebalo je ranije da Mu se potpuno predamo. Prvo smo verovali lekarima, pa tek onda Bogu.
– Vaša vera će vam pomoći – rekao je lekar.
– Ne pomaže vera kao naša snaga, nego Bog koji deluje – odgovorila je.
Ja sam bio samo prevodilac i zapanjeni svedok. Iz nje su zračili dostojanstvo, mir i istina. Nijedna suza nije kanula.
Moleban kraj bolničkog kreveta
Te večeri ostali smo zajedno. Bolnica je omogućavala roditeljima da prenoće uz dete. Oni nisu mogli da spavaju. Govorili su o čudu kao o nečemu mogućem, o večnosti kao o stvarnosti. Božija volja, kakva god da je, za njih je značila blagoslov.
Olga je preživela noć. I ponedeljak. Roditelji su odlučili da je, ako ostane živa, prevezu u Grčku. Planiran je let za 1. maj.
U utorak uveče zatekao sam majku i jednu volonterku kako čitaju moleban kraj njenog kreveta. Doneli su tamjan, ikonu Presvete Bogorodice i kandilo. Medicinska sestra me je upitala šta se dešava.
– Pravoslavni hrišćani se mole – odgovorio sam.
Pomazale su je osvećenim uljem. Kada su joj dotakle levu nogu, lagano ju je savila i ispravila. Kasnije je na majčin glas blago klimnula glavom. Otvorila je oči u slabom pokušaju. Usne su joj se pomerile kao da želi poljubac.
Telefonski poziv koji je promenio sve
Smatrao sam da su to poslednji trzaji. Ali noć je prošla. I još jedan dan.
Nekoliko dana kasnije čuli smo da se stanje postepeno popravlja. Potom su se javljanja prekinula. Pretpostavili smo najgore i čak joj odslužili pomen.
Početkom jula, po povratku u Atinu, pozvao sam broj koji sam imao.
– Ko je? – začuo se tanak dečji glas.
– A ko si ti? – upitao sam.
– Ja sam Olgica.
Izgovorila je puno ime i prezime i pozvala me da dođem kod njih kući da je ispitujem geografiju i matematiku. Devojčica kojoj sam čitao pomen stajala je živa sa druge strane žice.
Kada sam stigao, vrata mi je otvorila nasmejana devojčica kojoj je kosa ponovo rasla. Odgovarala je veselo na sva moja pitanja. Moja logika je tog dana ostala bez odgovora.
Prošlo je dvadeset pet godina. Olga je završila fakultet, dobila mlađu sestru i izrasla u zrelu ženu. Njen život ostao je opomena mom maloverju i svedočanstvo da, kada Bog hoće, nadvladavaju se i zakoni prirode i ljudske prognoze.
BONUS VIDEO
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Protojerej Sergije Baranov govori o neobičnom susretu kod kapele na Smolenskom groblju i rečima neznanca koje su se, godinama kasnije, pokazale kao znak blagoslova koji se ne zaboravlja.
Irkinja Merion Kerol dobila je zvaničnu potvrdu u marijanskom svetilištu Nok, otvarajući pitanja na koja savremena medicina nema odgovor.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
POGLEDAJTE JOŠ:
ŠAPIĆ ODRŽAO KONFERENCIJU I PODELIO SJAJNE VESTI: Grade se novi kružni tokovi, jedan će imati SVETIONIK!
NIKAD ZABORAVLJENI: Bojnik se poklonio žrtvama pustorečkog masakra, vladika Arsenije služio pomen
Trener FMP-a pecnuo Partizan: Morali su da izvedu evroligaški tim, ni reč o mlađim igračima koje su doveli