PRIJATELJE BI UVEK TREBALO PO OVOME BIRATI! Sveti Nektarije kaže da će se samo takvi pokazati kao pravi

U vremenu u kojem su reči postale jeftine, a obećanja se olako daju i još lakše zaboravljaju, pitanje prijateljstva dobija posebnu težinu. Nikada nije bilo lakše nekoga nazvati prijateljem, ali nikada teže pronaći čoveka koji će tu reč nositi sa odgovornošću i vernošću. 

Pravoslavna tradicija uči da prijateljstvo nije prolazni odnos zasnovan na interesu, zabavi ili koristi. Ono je duhovna veza koja se gradi na poverenju, iskrenosti i spremnosti da se drugome pomogne na putu spasenja.

Prijatelj nije onaj koji nas podržava u svakoj našoj želji, već onaj koji nas opominje kada grešimo, koji nas bodri kada klonemo i koji nas podseća na Boga kada zaboravimo na njega.

U životu svakog čoveka dolaze trenuci iskušenja. Tada se jasno vidi ko ostaje, a ko odlazi; ko ćuti iz straha, a ko govori iz ljubavi; ko podilazi, a ko hrabro savetuje. Istinski prijatelj neće nas gurati u greh, niti će ćutati pred našim padom.

Njegova briga nije da nas zabavi, već da nas sačuva. On zna da je ljubav ponekad i reč upozorenja, i tiha molitva, i spremnost da zajedno nosimo teret.

U duhovnom smislu, prijateljstvo je dar, ali i odgovornost. Ono podrazumeva međusobnu podršku u veri, podsećanje na molitvu, post, ispovest, na sve ono što čoveka uzdiže iznad prolaznog. Pravi prijatelji raduju se tuđem napretku, ne zavide uspehu i ne napuštaju u nevolji. Njihova blizina donosi mir, a njihovo prisustvo podstiče na dobro.

Zato je važno sa kim delimo vreme, misli i srce. Ljudi sa kojima se družimo oblikuju naš pogled na svet, utiču na naše odluke i često određuju pravac kojim ćemo krenuti. Prijateljstvo može biti most ka spasenju, ali i put u udaljavanje od Boga. Otuda je razboritost u izboru prijatelja ne samo životno, već i duhovno pitanje.

O tome je jasno govorio i Sveti Nektarije Eginski:

„Prijatelje ne biraj po rečima, nego po plodovima njegovog života. Jer, istinski prijatelj je onaj koji ti pomaže da se spaseš“.

Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.

Kada voliš u Hristu, tada ne gledaš na tuđe slabosti, već vidiš u svakom čoveku lik Božiji.

Pravoslavna mudrost podseća da se istinski oslonac ne traži u prolaznom, već u večnom, jer samo ono što je ukorenjeno u Bogu ne može biti iznevereno.

Čovek, zaslepljen emocijama, često vidi samo ono što gubi, a ne i ono što gubitkom dobija.