SRETENJE GOSPODNJE – ZNAMO LI ŠTA ZAISTA SLAVIMO DANAS? Jedan praznik, a više značenja

Ime mu zvuči jednostavno, gotovo svakodnevno – susret. A ipak, malo je praznika u crkvenom kalendaru koji u sebi nose toliku dubinu značenja kao Sretenje Gospodnje. U tišini jerusalimskog hrama dogodio se susret koji je promenio tok istorije: susret Starog zaveta sa Novim, očekivanja sa ispunjenjem, čoveka sa Bogom. Upravo taj tihi trenutak, zabeležen u Jevanđelju, Crkva čuva kao praznik u kome se radost i slutnja krsta dodiruju već na samom početku Hristovog zemaljskog puta, a obeležava se 15. februara.

Šta je Sretenje?

Naziv Sretenje Gospodnje potiče od crkvenoslovenske reči sretenije, što znači susret. Praznik je ustanovljen u spomen događaja opisanog u Jevanđelje po Luki. Četrdesetog dana po Rođenju Hristovom, Presveta Bogorodica i pravedni Josif donose Mladenca Isusa u Jerusalimski hram kako bi ispunili zapovest Starozavetnog zakona: da se prvorođeni prinese Bogu i da se izvrši propisani obred posle porođaja.

Važno je, međutim, naglasiti: Presvetoj Djevi očišćenje nije bilo potrebno. Ipak, ona se dobrovoljno potčinjava Zakonu. Tako i Hristos, već obrezan, iako bezgrešan, i njegova majka otkrivaju temeljni jevanđelski zakon: Bog ne spasava silom, već poslušnošću, ljubavlju i smirenjem.

Šta se dogodilo u hramu?

U hramu Bogomladenca susreće pravedni starac Simeon, jedan od prevodilaca Svetog pisma na grčki jezik. Crkveno predanje kazuje da je, prevodeći Knjigu proroka Isaije, zastao pred stihom: „Evo, Djeva će začeti i roditi Sina“. Simeon je, prema predanju, poželeo da reč Djeva zameni izrazom mlada žena. U tom trenutku javio mu se Anđeo i zapovedio da tekst ostane neizmenjen, uz obećanje da Simeon neće okusiti smrt dok sopstvenim očima ne vidi Hrista, rođenog od Djeve.

Primivši Mladenca na ruke, Simeon izgovara molitvu koja se do danas čita na svakom večernjem bogosluženju: „Sada otpuštaš slugu Svoga, Vladiko…“, nazivajući Isusa „svetlošću na prosvetljenje neznabožaca i slavom naroda Izrailjeva“ (Lk 2, 29–32).

U hramu je tada bila i proročica Ana, žena koja je čitav život posvetila molitvi i postu. I ona prepoznaje u Mladencu očekivanog Mesiju i svedoči o Njemu svima koji su se zatekli u hramu.

Zašto je ovaj događaj toliko važan?

Sretenje nije samo spomen na davni događaj. U jerusalimskom hramu zbiva se susret dva zaveta: Starog, koji oličavaju starac Simeon i proročica Ana, i Novog – u liku Samoga Boga Koji dolazi kao dete. Simeonove reči razbijaju uska, nacionalna očekivanja Mesije: Hristos je Spasitelj svih naroda.

Istovremeno, on se obraća Bogorodici rečima koje već u praznik radosti unose bolnu dubinu: „A i Tebi samoj probode mač dušu“ (Lk 2, 35). Time nagoveštava stradanje, krst i žrtvu. Radost susreta već tada stoji u senci Golgote.

Ikonografija praznika

Ikona Sretenja u potpunosti je usredsređena na sam čin susreta. U središtu kompozicije stoji pravedni Simeon, najčešće kraj prestola ili žrtvenika, dok prima Mladenca iz ruku Bogorodice. Taj pokret istovremeno podseća na starozavetni obred i nagoveštava buduću evharistiju.

Josif Zaručnik prikazan je sa leve strane, često sa parom golubova, žrtvom siromašnih, čime se dodatno ističe smirenje Svete porodice. Uz Simeona stoji proročica Ana. Presto pod senicom (kivorijem) označava hram i oltar kao mesto susreta Boga i čoveka, dok crvena zavesa naglašava svetost prostora. Brda u pozadini nisu geografski pejzaž, već simbolični prikaz Jerusalima.

Čitava ikonografska celina svedoči o ispunjenju dugog čekanja i o početku nove epohe spasenja epohe u kojoj se Bog susreće sa čovekom licem u lice.

U besedi za 24. ponedeljak po Duhovima, Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako kroz Hrista dobijamo nasleđe carstva Božijeg i zašto ga ne smemo prokockati poput Isava.

Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.

Kako su reči zapisane vekovima pre Hrista dobile svoje mesto u Njegovom životu, stradanju i smrti – i zašto ta veza i danas izaziva nelagodu kod onih koji je uporno zaobilaze.

U Besedi za 31. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas podseća kako Majka Božija nosi nevidljive rane, ćutke prihvata Božju volju i pokazuje put vere i predanosti koji menja život.