TAŠA JE (BILA) TENIS! Ono što je Tatjana Ječmenica uradila je vredno divljenja – zauvek

Ako su verovatno dve najteže stvari koje se mogu vezati za nečiji život tragedija i zaborav – bolno i prerano ugašeni život naše vrhunske teniserke Tatjane Ječmenice nikako ne sme biti zapostavljen narednih decenija od svih onih kojima su prave sportske vrednosti u srcu.

Jer, Taša je bila toliko toga više od nekadašnje 72. igračice sveta u singlu i 88. u dublu (1996.) – statistike koja potvrđuje njen izraziti kvalitet u oba formata, što i mnogo slavnije igračice za karijeru nisu uspevale da postignu. Žena od integriteta, borac, motivator – ona je bila i vrhunski sportski pedagog, pretočivši u svoj “drugi teniski život” toliko puno kvaliteta iz karijere koja se odigravala u verovatno najtežem mogućem periodu za naš tenis, kroz raspad zemlje, krize i ratove, sankcije i oskudicu. U tim godinama ostvariti bilo kakav uspeh – a kamoli igrati finale Oranž boula 1993. i zatim ostvariti plasman u prva kola svih Grend Slemova (kao i drugo na najtežem, Rolan Garosu) – vredno je bilo divljenja, tada i zauvek.

Da, posle raspada Jugoslavije koja je ostvarila teniski legat ranijim uspesima Pilića, Franulovića, Armenulića, Jaušovec – koji su predali u ruke štafetnu palicu generaciji koja je već morala da se bori sa zlim kobom politike (Živojinovića, Prpića, Orešara, Majoli, Ivaniševića) i bolesnog šovinizma u tragičnom slučaju najbolje od svih njih, Monike Seleš – Tatjana Ječmenica je bila skoro jedna jedina teniserka iz naše zemlje (SR Jugoslavije) tih turobnih 90’ih koja je održavala tu nit ponosa i uspeha na najvećoj teniskoj sceni.

Često se zaboravlja koliko je svetski tenis sport “specijalnih interesa” u kome se privilegija bavljenja njime i postizanja bilo kakvog uspeha izuzetno teško stiče i priznaje – a tada je to bio slučaj neuporedivo više nego danas. O tome kako su se tih godina snalazili Ječmenica, ali i naš najbolji as tih godina Nenad Zimonjić (takođe kombinovao singl i dubl dok se mudro nije opredelio za parove krajem 90’ih) se bukvalno može snimiti dokumentarni film o njihovom sportskom isposništvu – čiji svedoci i saučesnici su bivali i Dušan Vemić, Sandra Naćuk, Boris Pašanski, Janko Tipsarević… Za srpski ženski tenis Tatjana Ječmenica je predstavljala egzistencijalnu vezu sa “zlatnom generacijom” svetskih brojeva 1 Ane Ivanović i Jelene Janković – što za njenog života i dva boravka na čelu naše Fed Kup reprezentacije svakako nije bilo dovoljno uvaženo. A kao stravičan omen za tragediju koja se desila juče u Beogradu – već naredne sezone (1997.) posle njenih najvećih uspeha – Taša je u saobraćajnoj nesreći izgubila njegog “teniskog oca” trenera Dragana Ćirića – posle čega se činjenično nije nikada oporavila u takmičarskom smislu.

Za one koji su tenis pratili, poznavali i za njega živeli – več tada je Taša Ječmenica bila živa legenda, i svako ko je bio dodirnut njenim iskustvom, znanjem, pedagoškim pristupom i posebnim emocijama radeći sa njom u njenoj akademiji, reprezentaciji ili na turneji (Olga Danilović kao naša najvažnija teniserka nove generacije) osećao je posebnu vrednost tog teniskog blagoslova. Pravi ambasador “belog sporta” – svojom pojavom, šampionskim stavom, akademskim pristupom sportu i znanjem na otvorenoj sceni je našem tenisu dovodila nove poklonike, zaljubljenike, entuzijaste – i ono što je najvažnije, stotine dečaka i devojčica koji su na teniski terenima njene akadejima i širom naše zemlje otvorenog srca ulazili u čari jednog od najkomplikovanijih sportova koji je čovek izumeo.

I zbog svega toga, ono što će naša sportska istorija pamtiti je da je – Taša bila tenis! To što je ona zaveštala ovoj magičnoj igri sa žutom lopticom našim poklonicima tenisa je veliko kao planeta, na kojoj sunce nikada ne zalazi. Slava joj!

Autor: D.Bošković