U vremenu u kome se mnogo polaže na spoljašnji utisak, na lepe reči, osmehe i prividnu učtivost, čovek se sve češće suočava sa prazninom iza takvog ponašanja.
Savremeni čovek navikao je da meri druge po onome što vide oči: po nastupu, po načinu govora, po tome koliko je neko „prijatan“ i „fin“.
Međutim, pravoslavno hrišćansko predanje nas uči da se prava vrednost čoveka ne otkriva na površini, već u dubini srca.
Smirenje, kao jedna od temeljnih hrišćanskih vrlina, često je pogrešno shvaćeno. Mnogi ga poistovećuju sa spoljašnjom blagošću, sa neprekidnim osmehom i udvaranjem drugima. Ali istinsko smirenje ne traži da se dopadne svetu. Ono ne traži aplauz, niti priznanje.
Smiren čovek pre svega stoji pred Bogom, a tek onda pred ljudima. Njegova briga nije kako izgleda u očima drugih, već kakvo je stanje njegove duše i da li živi po zapovestima Hristovim.
Takvi ljudi često ostaju neprimećeni. Njihovo ponašanje može delovati uzdržano, čak hladno ili strogo. Oni ne govore mnogo o ljubavi, ali je tiho i istrajno svedoče delima. Kada dođu dani nevolje, tuge i stradanja, upravo se tada pokazuje ko zaista nosi bližnjega u srcu. Tada nestaju lepe maske i isprazne reči, a ostaje samo prava, delatna ljubav.
O toj razlici između istinskog i lažnog smirenja duboko i jasno govorio je arhimandrit Lazar Abašidze, čije reči podsećaju da se hrišćanski život ne meri spoljašnjim oblicima, već unutrašnjom istinom i delatnom ljubavlju prema bližnjima:
– Primećeno je da se istinski smireni ljudi, koji vole bližnje nimalo ne brinu o spoljašnjem utisku koji ostavljaju na druge, oni vode računa o svojoj duši i zauzeti su istinskim ispunjavanjem Hristovih zapovesti u pogledu bližnjih – govorio je otac Lazar.
Spoljašnje ophođenje ovih ljudi, kako je isticao, veoma je uzdržano, ponekad čak izgleda preterano surovo ili strogo.
– Međutim, kasnije se uvek otkrije da su ovi ljudi iskreno brinuli o bližnjima, da su zaista bili samilosni i pružili im pomoć. A licemeri, pretvornici i lažnosmireni ljudi su često veoma predusretljivi, mili i uslužni, ali ako čoveka zadesi tuga, nesreća ili teškoća videće se da su oni daleki, hladni i tuđi, da su ravnodušni prema svim patnjama bližnjih. Upravo to je farisejski kvasac od kojeg je Gospod naš Isus Hristos zapovedio svojim učenicima da se čuvaju – objašnjavao je otca Lazar.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Pogled koji je obojen sumnjom, osudom i nepoverenjem često ne govori toliko o onome koga gledamo, koliko o stanju sopstvenog srca.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
POGLEDAJTE JOŠ:
„PREDUZIMAMO SVE MERE…!“ Oglasili se iz čačanske bolnice nakon smrti male Eme (4)
Bivši košarkaš Crvene zvezde se oglasio posle Larkinovih reči da je najbolji u istoriji Evrolige (Foto)
„IMALA SAM 21 GODINU KADA SAM SAZNALA DA ĆE MI DETE UMRETI MLADO“ Potresna ispovest majke čije je dete OBOLELO od cistične fibroze!