KOMUNISTI GA PROGONILI ZBOG MANTIJE, A ON SE VRATIO U OTADŽBINU DA PROVEDE SVOJE POSLEDNJE DANE: Ispraćaj sveštenika koji je ostavio veliki trag u dijaspori

U tišini sremačkog februarskog dana, daleko od okeana uz koje je proveo najveći deo svog svešteničkog veka, protojerej-stavrofor Nedeljko Milanović okončao je svoj ovozemaljski put i usnuo u Gospodu. Došao je u otadžbinu da tu, na zemlji svojih predaka, provede poslednje dane – i upravo tu je, u Sremskoj Mitrovici, u subotu 7. februara 2026. godine, mirno predao dušu Onome kome je služio celim životom.

Rođen je 6. marta 1949. godine u Novom Selu, kod Prnjavora, od oca Ljubomira i majke Vidosave, rođene Bojić. Osnovnu školu završio je u Potočanima, a Bogosloviju Svetog Save u Beogradu 1971. godine. Iste godine venčao se sa Zdravkom u Potočanima, sa kojom je započeo zajednički život obeležen službom, odgovornošću i tihom posvećenošću.

Sveštenik u vremenu pritisaka i nadzora

U čin đakona rukopoložen je 7. novembra, a dan kasnije i u čin jereja, rukom episkopa banjalučkog Andreja (Frušića). Kao mladi sveštenik postavljen je za paroha pri hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Bosanskom Kobašu, gde je započeo službu u periodu koji Crkvi nije bio naklonjen. Pravo nošenja crvenog pojasa dobio je 21. septembra 1972. godine.

Služeći potom na Kozaračkoj parohiji, pri hramu Svetih apostola Petra i Pavla, zajedno sa porodicom prolazio je kroz godine pritisaka i stalnog nadzora, kada je sveštenička služba često bila praćena sumnjom i omalovažavanjem. I u takvim okolnostima ostao je smiren, postojan i veran, bez javnih istupanja i bez gorčine.

Put koji je vodio preko okeana

Na sopstvenu molbu dobija kanonski otpust i prelazi u Eparhiju australijsko-novozelandsku, gde je postavljen za paroha pri hramu Svetog Save u Velingtonu. U iseljeništvu, među ljudima opterećenim razdvajanjem od zavičaja, postao je sveštenik kome se verovalo. Činom protonamesnika odlikovan je 12. maja 1986. godine. Njegova služba potom se nastavila u Brizbanu, na Gold Kostu, u Karum Daunsu i Langvarenu.

Pexsel,SPC

 

Posebnu težinu imale su godine nakon uspostavljanja crkvenog jedinstva u dijaspori. Kao paroh pri hramu Svetog Nikole u Brizbanu, suočavao se sa podelama i nepoverenjem koje su se godinama nagomilavale. Radio je strpljivo i nenametljivo, oslanjajući se više na lični primer nego na reči. Za takav pristup i predan rad odlikovan je činom protojereja 28. avgusta 1993. godine.

Dostojanstven povratak

Od 1995. godine služio je pri hramu Svetog Stefana Dečanskog u Frenkstonu. Ukazom episkopa Save (Jurića) postavljen je i za arhijerejskog namesnika za Zapad Eparhije australijsko-novozelandske. Pravo nošenja naprsnog krsta, koje mu je Sveti arhijerejski sinod dodelio 1999. godine, doživljavao je kao dodatnu odgovornost, a ne kao lično priznanje.

U penziju je otišao iz Langvarena, sa željom da mir potraži u otadžbini, zajedno sa protinicom Zdravkom. U poslednje vreme zdravlje mu se pogoršalo, ali je do kraja ostao pribran i tih, onakav kakav je bio tokom cele službe.

Iza njega su ostali supruga Zdravka, sin Aleksandar, kćer Olivera, kao i trajno sećanje na sina Dragana, koji je ranije preminuo. Ostao je i primer svešteničkog života koji se ne pamti po titulama, već po pouzdanosti, smirenosti i vernosti ljudima kojima je bio poslat.

Opelo će biti služeno u Srbiji. Molitveno sećanje na protojereja-stavrofora Nedeljka Milanovića već živi među njegovim parohijanima, rasutim širom sveta, i u hramovima u kojima je služio, sa nadom da će Gospod primiti njegovu dušu u mir i radost večnog Carstva.

Književnik, publicista i borac za Kosovo i Njegoševo duhovno nasleđe, Komnen Bećirović ostavio je za sobom delo koje ne pripada prolaznosti, već istini i Crkvi.

Od Roštislava Švetsa do vladike koji je oblikovao crkvenu službu kroz političke i društvene izazove, kraj njegovog ovozemaljskog života ostavlja dubok trag u životima vernika i pravoslavnoj tradiciji.

Kao nastojateljica manastira Ljubostinja više od trideset godina, ostavila je duhovno nasleđe tihe požrtvovanosti, koje ostaje večni putokaz za sve koji traže mir i utehu.

U Beogradu se upokojila Mirjana Šakota, žena koja nije tražila slavu, ali je zauvek zadužila srpsku kulturu, Crkvu i pamćenje jednog naroda.