ON JE POSEČEN USRED CRKVE DOK JE SLUŽIO SLUŽBU BOŽJU: Sutra slavimo Sveštenomučenika Klimenta Ankirskog!

SPC 5. februara slavi Sveštenomučenika Klimenta, episkopa ankirskog.

Rođen 258. godine, u gradu Ankiri od oca neznabošca i majke hrišćanke. Njegova majka Efrosinija prorekla mu je mučeničku smrt i umrla kad je njemu bilo 12 godina.

Njena drugarica Sofija uzela je Klimenta i gajila ga kao sina, vaspitavajući ga u hrišćanskom duhu.

„Toliko beše Kliment pročuven zbog svog dobrodeteljnog života da bi izabran za episkopa ankirskog u dvadesetoj godini svoga života. U mladim godinama on je stekao starčesku mudrost, i velikom uzdržljivošću ukrotio i pobedio svoje telo“, piše u žitijama.

Hranio se samo hlebom i zeljem, i ništa nije jeo „zaklano i krvno“. U vreme Dioklecijana je mučen tako strašno „kako nikad niko od postanja sveta“.

Proveo je dvadeset osam godina na mukama i po tamnicama i jedanaest raznih mučitelja „istjazavahu ga i mučahu“.

Kada su ga jednom šamarali, pljuvali i zube mu rasklimali, doviknuo je mučitelju Domentijanu:

„Počast mi činiš, o Domentijane, a ne mučiš me, jer i Gospodu mojemu Isusu Hristu usta bejahu tako bijena i obrazi šamarani, pa, gle, i ja nedostojni sada se toga udostojih!“ 

Kada je doveden pred cara Dioklecijana u Rim, car postavi na jednu stranu razna oruđa za mučenje a na drugu darove, odlikovanja, odela, novce – sve što car može darivati, pa onda reče Klimentu da bira.

„Mučenik Hristov s prezrenjem pogleda na sva blaga careva, pa izabra oruđa za mučenje. I bi mučen neiskazano: komad po komad mesa otkidan mu je s tela, tako da su se kosti belele ispod mesa“.

Najzad je posečen 312. godine u crkvi u Ankiri, dok je kao arhijerej služio službu Božju.

Čudesa svetog Klimenta su bezbrojna.

Tropar – Sveštenomučenik Kliment, episkop ankirski (glas 4):

Kao sveta loza i stablo stradanja, cvet svešteni i plod bogodani koji uvek cveta, darovao si se vernima: Zato kao sastradalnik mučenika i saprestolnik prvosveštenika, moli Hrista Boga da spase duše naše.

Sveta Tatijana je bila rimska hrišćanka i đakonisa pri Crkvi, s početka 3. veka.

Skončao je u sto petoj godini života, ostavivši iza sebe čitavu vojsku učenika.

Na pogrebu mu je bio i patrijarh jerusalimski Anastasije.

Ne da se nije uplašio kada je ušao u „klinč“ sa carem i patrijarhom, nego je istrajao do kraja u dokazivanju da su u Gospodu bile dve volje kao i dve prirode.