KADA SASTAVLJATE SPISAK IMENA ZA POMINJANJE NA LITURGIJI, OBAVEZNO DODAJTE I OVO: Starac Kleopa ukazuje na grešku koju gotovo svi prave kad pišu pomenik

Postoje trenuci kada se čovek, iako okružen ljudima, oseća kao da nikome zaista nije na pameti. I nisu to samo oni koji žive na ivici siromaštva – ponekad su najnevidljiviji upravo oni koji su već otišli, čija su imena izbledela u sećanjima, a čiji se grobovi retko posećuju. U takvom zaboravu, koji se polako uvlači u naš odnos prema bližnjima, krije se tiha opasnost da vera postane navika, a ne susret. Upravo tu, na tom mestu gde nam ponestaje pažnje za drugoga, starac Kleopa ostavlja kratku, ali duboku pouku – kao jednostavan putokaz kako da se srce ponovo probudi.

Jedna rečenica koja menja smisao pomenika

– Kada sastavljaš, čedo, pomenik svojih za liturgiju, stavi i jednog ili dvoje siromaha, ili koju udovicu koju nema ko da pominje i umrla je sirota. Velika je to milostinja. To se zove duhovna milostinja. Veća je nego kada daješ čoveku haljinu ili jelo, jer mu pomažeš s one strane, u večnosti – govorio je starac Kleopa.

U ovim rečima nema ni trunke patetike, ali ima nečega mnogo snažnijeg: tihe odgovornosti za drugoga, čak i onda kada taj drugi više nema glas. Pravoslavna vera nas uči da smrt nije zid, već vrata, i da ljubav ne prestaje onog trenutka kada se život ugasi. Pomenik, taj skromni list papira, tako postaje više od spiska imena – postaje svedočanstvo da niko nije suvišan i da nijedan život ne sme da se završi u potpunoj samoći.

Zašto je molitva za zaboravljene veća od svake druge pomoći

Možda ne možemo svima promeniti sudbinu, niti ispraviti sve nepravde koje su ljudi poneli sa sobom. Ali možemo učiniti nešto što je, po rečima starca Kleope, veće od hleba i odeće: možemo nekoga poneti u molitvi. U tome se meri zrelost vere – ne po onome što ostaje u našim rukama, već po onome što s ljubavlju predajemo Bogu. I baš tu, u tom tihom sećanju na one koje niko više ne pominje, pravoslavlje pokazuje svoje najdublje lice: da niko nije izgubljen dok postoji neko ko se za njega moli.

Čitanje Jevanđelja za 31. subotu po Duhovima 

Shutterstock

 

Prva Poslanica Svetog apostola Pavla Timoteju, začalo 288 (6,11-16)

11. A ti, o čoveče Božiji, beži od toga, a idi za pravdom, pobožnošću, verom, ljubavlju, trpljenjem i krotošću. 12. Bori se dobrim podvigom vere, hvataj se za život večni u koji si i pozvan, i ispovedio si dobro ispovedanje pred mnogim svedocima. 13. Zapovedam ti pred Bogom koji svemu život daje i pred Hristom Isusom koji posvedoči pred Pontijem Pilatom dobro ispovedanje: 14. Da održiš zapovest čistu i besprekornu do javljanja Gospoda našega Isusa Hrista, 15. Koje će u svoje vreme pokazati blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara, 16. On koji jedini ima besmrtnost i živi u svetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vide niti može videti; Njemu čast i sila večna. Amin.

Jevanđelje po Mateju, začalo 46 (12,15-21)

15. I za njim iđaše narod mnogi, i isceli ih sve, 16. i zapreti im da ga ne razglašuju; 17. da se ispuni što je rečeno preko Isaije proroka. koji govori: 18. „Gle, sluga moj, kojega izabrah, Ljubljeni moj, koji je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. 19. Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova. 20. Trsku stučenu neće prelomiti i žižak tinjajući neće ugasiti dokle ne dovede pravdu do pobede. 21. I u ime njegovo uzdaće se narodi.”

Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.

Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.

Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.

Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.

Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.

U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći – ovo me se tiče.