„PLAKALA JE I JAUKALA, BILA JE SVESNA DOK JU JE PRVI SILOVAO, POSLE SE NIJE ČULA!“ Jeziva ispovest Srpkinje kojoj su mudžahedini ubili ćerku (9) i dalje LEDI KRV U ŽILAMA!

Od svirepog ubistva Mirjane Dragičević (9), devojčice koja je bila jedna od prvih žrtava mudžahedina koji su tokom rata u Bosni i Hercegovini činili stravične zločine nad srpskim civilima, prošle su 33 godine.

Zločin koji se dogodio tik pred Novu godinu i već više od tri decenije ostaje jedna od najmračnijih i najjezivijih stranica rata u Bosni i Hercegovini.

Bol Mirjanine majke i težina zločina koji su počinili pripadnici muslimanskih jedinica, među kojima su bili i mudžahedini iz arapskih zemalja, ne blede. Naprotiv – svakog 28. decembra ponovo ožive, kao opomena i kao svedočanstvo zla koje nikada nije kažnjeno!

Mirjana Dragičević bila je jedna od prvih žrtava muslimanskih vojnika iz arapskih zemalja koji su tokom rata u BiH činili stravične zločine nad srpskim civilima.

Davne 1992. godine, 28. decembra, muslimanska ratna jedinica Armije BiH upala je u ranim jutarnjim satima u selo Donja Bioča.

Majka ubijene devojčice, Rada Dragičević ispričala je šta se potom desilo.

– Ja sam se ovde rodila, živela, udala se odavde, vratila se ’84. godine kod roditelja sa dvoje maloletne dece i ovde sam živela do rata. Fino sam živela sa roditeljima, tu sam radila, imala sam kuću, fino je bilo… – započela je svojevremeno Rada svoju mučnu ispovest u dokumentranom filmu „Mirjana“ Udruženja filmskih radnika „Vizantija“.

„Rado, čuvaj decu!“

Te kobne noći, 27. decembra 1992. godine, porodica je legla da spava ništa ne sluteći. U ranim jutarnjim satima, oko šest, probudili su ih pucnji.

– Majka me je probudila i rekla mi je da ustanem da vidim šta je. Bila je i tetka sa nama. Ustala sam, pogledala kroz prozor, pucalo se, ja sam mislila da su to naši. Međutim, nisu. Muslimani su provalili liniju i ušli u selo.

Foto: Youtube/ Црвене Беретке

Pokušali su da pobegnu – majka i tetka su pokušale da izađu, a Rada je ostala da obuče decu. Krenula je sa ćerkom ka izlazu, a sin je ostao u susednoj sobi.

Bekstvo nije uspelo. Pucnji su bili sve bliži, a trojica vojnika već su stajala na vratima.

– Moja mama i tetka su zajaukale. Onda su ušla njih trojica, mene gurnuli, ćerku mi uzeli za ruku i odveli u drugu prostoriju, u kuhinju. Odgurali nas. Mama je vrištala i vikala: „Rado, čuvaj decu!“ Ja nisam mogla ništa. Dvojica tamnoputih, mudžahedina, imali su povez oko čela, jedan je belac bio sa njima. Sin je bio u drugoj sobi i podvukao se pod krevet.

Spolja su se culi pucnji, eksplozije granata, galama i zvuci automobila – dolazilo je još mudžahedina.

Zvala me: „Mama, mama“

Govorili su, kako kaže Rada, na njoj nerazumljivom jeziku, urlali i vikali.

– Moja ćerka je bila u crvenoj trenerci, ja sam je obukla. Nju kada su uhvatili i odvojili od mene, ona je vrištala, plakala… Kada su počeli da je skidaju isto je jaukala, vrištala je, plakala… Ja joj nisam mogla pomoći… Zvala me: „Mama, mama“, ali ja joj nisam mogla pomoći, oni su me držali – priča Rada, dok joj glas podrhtava od bola koji ni godine nisu umanjile.

Sa suzama u očima vraća se tom 28. decembru, danu koji se za nju nikada nije završio.

– Taj prvi kada je silovao, bila je svesna, ali kasnije se nije čula, verovatno se izgubila kad su ova dvojica… Kasnije se ništa nije čulo, niti je plakala, niti me zvala, ništa… Samo je onako ležala na podu. Kada se to završilo onda su pucali u nju, pa u mene – govori Rada, zagledana u prošlost koja joj se neprestano vraća. Spušta glavu i briše suze.

Foto: Printcreen Youtube/ Црвене Беретке

Njena majka je tada ranjena, ali je preživela. Tetki, međutim, spasa nije bilo – ubijena je na licu mesta.

Teško ranjena u stomak i noge, Rada je jedva izbegla smrt. Istog dana, u kontraudaru, Vojska Republike Srpske potisnula je muslimanske snage, a Rada je zbrinuta – najpre u Ilijašu, potom u ratnoj bolnici u Blažaju, zatim u Koranu, da bi na kraju helikopterom bila prebačena u Beograd, gde se lečila gotovo pola godine.

Rane su zarasle, ali bol za njenom devojčicom nikada nije. Povratak u roditeljsku kuću za Radu nije značio povratak domu – već povratak mestu tuge, zla i beznađa, gde je svakodnevno proživljavala isti datum.

Zaključala kuću

Zato joj je bilo lako da nakon Dejtona da napusti to mesto.

– Tada sam lično zaključala kuću. Nisam dolazila ovde, možda ranije jednom i sada. Nikada se više neću vratiti ovde. Teško mi je kada vidim to mesto. Tu se ne bih nikad vratila da živim, tu gde su mi to uradili detetu.

„>

Rada Dragičević na grobu svoje ćerke Mirjane