ĆERKE POKOJNOG MILORADA MILINKOVIĆA I DALJE ČEKA OVAJ ODGOVOR: Godinu dana od njegove smrti – javnost ne zaboravlja ovo pitanje!

Foto: Nemanja Pančić

Navršava se godinu dana od smrti Milorada Milinkovića, umetnika čiji rad ostavlja dubok trag u domaćoj kinematografiji, muzici i popularnoj kulturi. Rođen 18. marta 1965. godine u Beogradu, Milinković je odrastao na Dorćolu, gde je stekao nadimak Debeli, koji ga je pratio tokom čitavog života. Njegova obrazovna putanja započela je u Matematičkoj gimnaziji, a završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je diplomirao režiju. Njegov diplomski film „Satan Panonski“ bio je jedini rad iz bivše Jugoslavije prikazan na Bijenalu u Barseloni, čime je najavio dolazak jednog od najznačajnijih autora na domaćoj sceni.

Pre nego što se potpuno posvetio filmu, Milinković je bio aktivan na muzičkoj sceni. Kao osnivač i vokal grupe „Morbidi i Mnoći“, doprineo je autentičnom zvuku beogradskog andergraunda osamdesetih. Njegova muzika ostala je sastavni deo filmskog izraza, bilo kroz originalne kompozicije ili pažljiv izbor pesama koje su pratile njegove priče. Bio je i tragač u popularnom TV kvizu „Potera“, gde je svojim znanjem i duhovitošću osvojio publiku.

„>

Milorad Milinković

Milorad Milinković preminuo je 7. januara 2025. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji, ćerka Divna je održala govor koji i dan-danas razara dušu:

– Dragi tata, nedostaješ mi jako, ali ne samo meni nego i svima, prijateljima, porodici, poznanicima, saradnicima i kolegama. Volela bih da smo još malo zajedno. Da li se sećaš kada smo gledali Slagalicu, uz kikiriki i ono tvoje zdravo piće od grejpfruta. Da dalje ne verujem šta se dogodilo. U Slagalici su uvek znao broj. Bio si mnogo pametan. Više neće biti rečenice „e idem kod tate“ ili „e tata gde si, jedva čekam da te vidim“. Nedostaješ mi, kako ću ja bez tebe. Nećeš me više nikad zagrliti, poljubiti ili pevati pesmu. Rekla bih više uživo, ali ne mogu. Radiću isto što i ti. Slušaću rok, neću jesti beli luk, ići ću u srednju matematičku školu i režiraću. Paliću ti sveću skoro svaki dan posle škole. Moliću se više za nas i naše zdravlje. Ti ne znaš šta si sve ostavio za sobom. Ostavio si pamet, ljubav i veru u Boga i sve nas. Ovo ću ti staviti na grob, a ti čitaj. Ipak ću jesti beli luk, mama kaže da je zdrav. Volela bih da te zagrlim. Sećaš li se šuta u g***cu, svaki put je bilo zabavnije. Ovo ću da ti pročitam na sahrani. Ne znaš koliko je teško reći, volim te tata.

– Sećaš li se kada si jeo i slušao vesti, kada si mi pravio ćevape, kod bake pire koji si samo ti umeo da napraviš? Toga više neće biti, pa čak i mama misli to za pire da si ti najbolji. Makar nisam ja najteže saznala, nego su to saznali deki i baka. Otišao si na veliki dan, voleo si Boga i molitvu. Ali, zašto baš ti, to se pitam tata? Volela bih da mi to kažeš u lice, ali ne znam kako? Nisam htela da te izgubim. Sećaš li se kada sam govorila „trebaš mi“, a ti me uvek ispravljao u „trebam“. Makar želim da mi to nešto ponovo kažeš u lice, ali ne možeš… Makar da si vaskrsnuo, ali nisi, nažalost. Za nekoliko godina ili decenija, doći ćemo svi gore, a ti ćeš da vodiš naše duše na dobar put. Sećaš li se kad smo gledali nešto, a ja ti sednem u krilo ili ti se popnem na krkače na fotelji, sećaš se zar ne? Nisam stigla da ti kažem, bićeš mojih 7 minuta. To znači kad čovek umre, 7 minuta ponavlja i vidi najlepše stvari u svom životu. Radiću isto što i ti. Rešavaču ukrštenicu iako ne znam šta znače te reči, gledaću u telefon i kada me neko pozove reći ću isto kao i ti – „Šta hoćeš, evo za 5 minuta“, iako je prošlo 10. Pusti me na miru.“ 

BONUS VIDEO: