NIKO NE IZVRŠAVA BOLJE ZLU VOLJU ĐAVOLA OD OVIH LJUDI: Sveti Jovan Zlautousti kaže da su gori od zaposednutih, a svi imaju bar jednu takvu osobu u svom okruženju

Odnos Pravoslavne crkve prema konzumiranju alkohola i pijanstvu jasno je razgraničen i precizno definisan u njenom učenju, bez mešanja ova dva pojma. Alkohol se u crkvenom predanju ne smatra zlom samim po sebi, dok se pijanstvo bez izuzetka smatra grehom i duhovnim padom.

Vino se, recimo, u Svetom pismu pominje kao dar Božiji i sastavni deo života ljudi biblijskog vremena. Njegova najsvetija i najuzvišenija upotreba nalazi se u Svetoj liturgiji, gde se vino prinosi kao deo evharistije. Ova činjenica pokazuje da Crkva ne odbacuje alkohol kao takav, niti ga poistovećuje sa grehom.

Međutim, istovremeno se jasno naglašava da svaka upotreba alkohola mora biti ograničena merom, razboritošću i trezvenošću uma.

Pijanstvo, sa druge strane, u učenju Pravoslavne crkve ima potpuno drugačije značenje. Ono se ne posmatra kao obična slabost ili telesni porok, već kao stanje u kome čovek gubi vlast nad sobom i svesno se predaje strasti.

Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga. Apostolske poslanice pijanstvo navode kao prepreku duhovnom životu i kao stanje nespojivo sa hrišćanskom trezvenošću.

Ovakvo jasno razgraničenje između umerenog konzumiranja alkohola i pijanstva snažno je izraženo u besedama Svetog Jovana Zlatoustog, jednog od najznačajnijih učitelja Pravoslavne Crkve, koji pijanstvu pristupa bez ikakvog ublažavanja ili relativizacije. Njegove reči sažimaju shvatanje ovog greha i njegovih posledica:

„Đavo nikoga ne voli više od pijanaca, jer niko ne ispunjava njegovu zlu volju više od pijanca. Bežite od vina kao od zmije. Pijani je jadniji od mrtvaca: mrtvac leži bez svesti i ne čini ni dobro ni zlo, dok je pijani sposoban da čini zlo. Pijani je gori od zaposednutog, jer je sopstvenom krivicom zaposednut“.

U svetoj liturgiji se sabira cela Crkva: živi i upokojeni, nebo i zemlja.

Demoni mogu da utiču na čoveka kroz misli i osećanja, navodeći ga na mržnju, zavist, lenjost ili očaj.

Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.

Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.