ZAŠTO HRIŠĆANI SLAVE SVECE KOJI SU ŽIVELI PRE HRISTOVOG ROĐENJA: Dani pred Božić upravo njima su posvećeni

Dve poslednje nedelje pred Rođenje Hristovo nazivaju se Nedelja svetih praroditelja i Nedelja svetih otaca. Sveti praroditelji i oci jesu starozavetni srodnici po telu Gospoda našeg Isusa Hrista, počev od svetih praotaca Adama i Eve, Avelja, Seta, Enoha, Noja i njegovih sinova, svetog patrijarha Avraama i svih koji slede nakon njih, sve do slavnog Rođenja Hristovog.

Mi poštujemo sve pravednike Starog zaveta, uključujući i one koji su postali Spasiteljevi preci po telu, jer su ti ljudi svetleli kao Božije sveće u tami paganizma. Živeli su u nadi dolaska Mesije i oslobođenja čovečanstva iz ropstva đavolu, grehu i smrti. Tom nadom su disali i po njoj su uređivali svoj život. Ona im je bila unutrašnji zrak koji je razgonio mrak paganske vere i darivao im iščekivanje, predznanje Hrista, radost zajedništva sa Bogom, Carstvo nebesko i predokus raja – raja u koji ljudska noga nije kročila hiljadama godina, ali u koji su, bez sumnje, verovali da će se vrata ponovo otvoriti. Jer u svet je trebalo da dođe Onaj koga su praroditelji i oci voleli iznad svega, više nego sopstveni život, i radi koga su bili spremni na svaku žrtvu, pa i na smrt. U svet je došao Gospod naš Isus Hristos, koji je njih spasao. I koji spasava sve nas.

Rodoslov kao svedočanstvo Ovaploćenja

Upravo zato se u poslednju nedelju pred Rođenje Hristovo, na Nedelju svetih otaca, na Liturgiji čita prvo sinoptičko Jevanđelje – Jevanđelje po Mateju, u kojem je izložen rodoslov Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista. S jedne strane, Crkva je to ustanovila kako bismo upoznali i zavoleli živote starozavetnih pravednika, nalazeći u njima mnogo toga značajnog, a posebno poučnog.

S druge strane, ovakav liturgijski poredak jasno svedoči da je Hristos stvarna istorijska ličnost – i ne samo istorijska, već Bog koji se ovaplotio, uzeo na Sebe ljudsku prirodu, postao istinski Čovek, poneo naše grehe, iscelio nas Svojim iskupljujućim podvigom i, zajedno sa ljudskom prirodom, vazneo se s desne strane Boga Oca. Svaki čovek ima svoje pretke, pa ih je imao i Spasitelj i Jevanđelje to sa potpunom jasnoćom pokazuje.

Vera sačuvana usred moralne tame

Dalje, braćo i sestre, potrebno je da pažnju usmerimo na podvig svetih praroditelja i otaca iz istorijske perspektive. Mi živimo u društvu koje je duboko prožeto hrišćanskim moralom, gotovo neprimetno, kao što je zemlja ispunjena vazduhom i natopljena vodom. U njihovo vreme, međutim, među starim Grcima bila je rasprostranjena homoseksualnost, hananejski narodi prinosili su Molohu na žrtvu sopstvenu odojčad, Skiti su pili krv svojih neprijatelja, a kod mnogih naroda pijanstvo i blud bili su ne samo prihvaćeni, već uzdignuti na nivo religijskog obreda.

Surovost i ropstvo predstavljali su svakodnevicu. Ljudski život imao je malu vrednost. U ratnim vremenima svako je mogao da provali u tuđu kuću, odvede čoveka u ropstvo i pretvori ga u „govoreću stvar“, lišenu bilo kakvog prava.

U takvim okolnostima bilo je krajnje lako izgubiti zvezdu vodilju prave vere. Sveti praroditelji i oci to nisu učinili. Naprotiv, sačuvali su je kao ognjenu tradiciju, poput upaljene sveće, koju i mi imamo dužnost da predamo svojim potomcima – i to zapaljenu. Upravo zbog toga svet i dalje stoji.

Gozba za odbačene i zaboravljene

Nije slučajno što se na Liturgiji u Nedelju svetih praroditelja čita jevanđelska priča o svadbenoj gozbi sina carevog (Lk. 14, 16–24). Moćnici toga vremena odbacili su Hrista, dok su hromi kraj puta Njega prihvatili i bili uvedeni na svadbenu gozbu.

Ko su „sakati, hromi i slepi“ iz Jevanđelja, pozvani na gozbu vere? Pre svega, to su sveti praroditelji i oci, a zatim i svi hrišćani koji se iskreno smatraju duhovno bolesnima, obolelima od greha, koji tuguju zbog svojih padova i traže svog najvažnijeg Lekara: Boga. Oni Ga traže i pronalaze.

Oganj peći i tajna Rođenja

Središnja liturgijska tema na Nedeljama svetih praroditelja i otaca jeste podvig trojice svetih prijatelja proroka Danila — svetih Ananije, Azarije i Misaila, koje je car bacio u vavilonsku peć zato što se nisu poklonili paganskom idolu. Mladići nisu izgoreli, jer ih je anđeo Božiji zaklonio i sačuvao.

Njihov boravak u ognjenoj peći postao je praobraz Rođenja Hristovog: kao što plamen nije povredio trojicu mladića, tako ni Rođenje Hristovo nije opalilo niti povredilo Devičansku utrobu.

Na pragu Rođenja Hristovog želimo, draga braćo i sestre, da svi u sebi nosimo osećanje živoga Boga, nalik nebeskom ognju – Boga koji se javljao i svetim praroditeljima i ocima, i svetim apostolima, i nama danas.

Jer, kao što je Svevišnji razgovarao sa svetim praocima Adamom i Evom u raju i prebivao sa njima, tako On govori i našim dušama, iako to zbog sopstvene grešnosti ne umemo uvek jasno da sagledamo. Ali se to, ipak, događa.

Možda je upravo to ono što povezuje svete praroditelje, oce, apostole i svetitelje svih pokolenja – duboko saznanje da je Gospod, kao nekada, tako i sada, kao i pre hiljadu godina, i u godini koja dolazi, među nama i da hodi sa nama kroz život. To osećanje živoga Boga čini nas pravoslavnim hrišćanima.

Sveti praroditelji i oci, molite Boga za nas!

Bezlične figure Svete porodice na Velikom trgu izazvale su snažne reakcije vernika, političara i teologa, pokrenuvši žustru raspravu o tome gde prestaje savremeni izraz, a počinje povreda svetog.

U duhu hrišćanske ljubavi, poglavar Srpske pravoslavne crkve prevazilazi kalendarske razlike i Hristovo Rođenje čestita svima – od pravoslavnih patrijarha do pape i crkvenih velikodostojnika u Srbiji.

Dok svet gubi vezu sa hrišćanskim vrednostima, mitropolit bački ističe da Srbija mora ostati verna pravoslavnom Istoku, upozoravajući na opasnosti neoliberalnih ideologija i dezintegraciju društva kroz sukobe i podele.

Na prazničnoj službi u manastiru Ćelija Piperska naglašeno je koliko običaj pomirenja pre Božića osnažuje duhovnu snagu i motiviše na dobro.