KOJI POSTOVI SE POSTE JAVNO, A KOJI TAJNO: Starac Pajsije objašnjava kada post ne skrivamo, a kada o njemu nikome ne treba da govorimo

Sve češće se susrećemo sa potrebom da se pobožnost dokaže pred drugima: objasni, naglasi, učini vidljivom. Post se spominje, molitva nagoveštava, podvig se ne krije. Ipak, ostaje pitanje koje tiho tinja: da li vera gubi snagu onog trenutka kada postane sredstvo samopotvrđivanja? Odgovor na tu dilemu daje starac Pajsije Svetogorac, jednostavno i bez suvišnih reči, ali sa dubinom koja razotkriva suštinu pravoslavnog života.

– Starče, da li ljudi koji žive duhovno treba da pokazuju da poste? – pitala je jedna veronica, a starac je odgovorio:

– Kad je reč o utvrđenim postovima Crkve, kao što su sreda, petak, Uskršnji post i drugi, onda treba, jer je to ispovedanje vere. Druge postove, koji bivaju iz posebne želje za podvigom, iz ljubavi prema Hristu ili radi uslišene molitve, treba postiti tajno.

Javni i tajni post – gde je razlika?

Naš cilj je da živimo pravoslavno, a ne samo da govorimo ili pišemo pravoslavno. Zato ni jedna propoved ne poučava i ne dotiče drugog čoveka, ma koliko bila dobra, ukoliko propovednik ne živi u skladu sa svojim rečima.

U ovoj pouci nema osude, ali ima jasne mere. Crkveni post nije privatna stvar, već svedočanstvo pripadnosti Hristovom telu – Crkvi. Lični podvig, naprotiv, ostaje između čoveka i Boga. Tamo gde se ta granica izbriše, duhovni život lako sklizne u samodovoljnost, a reči izgube težinu.

Duhovnost koja se prepoznaje u životu

Starac Pajsije podseća na ono što se često zaboravlja: vera se ne prenosi glasnim govorom, već doslednošću života. Pravoslavlje ne počinje u rečenici, niti se završava u tekstu ili propovedi. Ono se prepoznaje u tihom saglasju između onoga što čovek govori i onoga kako živi. Kada ta dva stoje zajedno, tada i najkraća reč postaje pouka.

Čitanje Jevanđelja za 29. nedelju po Duhovima

shutterstock.com/Mircea Moira

 

Poslanica Svetog apostola Pavla Kološanima, začalo 250 (1,12-18)

12. Zahvaljujući Bogu i Ocu koji nas osposobi za udeo u nasledstvu svetih u svetlosti; 13. koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje, 14. u kome imamo iskupljenje, oproštenje grehova; 15. koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni pre svake tvari, 16. jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti: sve je Njime i za Njega sazdano. 17. I On je pre svega, i sve u njemu postoji. 18. I On je glava tela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi.

Jevanđelje po Luki, začalo 76. (14,16-24)

16. A on mu reče: „Neki čovek zgotovi veliku večeru i pozva mnoge. 17. I u vreme večere, posla slugu svog da kaže zvanicama: ‘Dođite, jer je već sve gotovo.’ 18. I počeše se svi redom izgovarati. Prvi mu reče: ‘Kupih njivu i moram izići da je vidim; molim te, izgovori me.’ 19. I drugi reče: ‘Kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te, izgovori me.’ 20. I treći reče: ‘Oženih se, i zato ne mogu doći.’

21. I došavši sluga taj, javi ovo gospodaru svome. Tada se razgnevi domaćin i reče slugi svome: ‘Izađi brzo na trgove i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i bogalje i hrome, i slepe.’ 22. I reče sluga: ‘Gospodaru, učinjeno je kako si zapovedio, i još ima mesta.’ 23. I reče gospodar slugi: ‘Izađi na puteve i među ograde, i privoli ih da uđu da mi se napuni dom. 24. Jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere. Jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih.’”

 

Sveti Justin Ćelijski podseća na unutrašnje oružje hrišćana koje štiti dušu od najmračnijih sila i daje snagu koju niko ne može oduzeti.

Pouka jednog od najomiljenijih svetitelja novijeg vremena otkriva zašto trenutak tišine pred Bogom nosi snagu da savlada nervozu, umor i haos koji čekaju svakog od nas.

U kratkoj pouci počivšeg duhovnika manastira Bogorodice Gavriotise krije se odgovor na strah od ljudske zlobe i osećaj napuštenosti.

U trenucima tuge i nemira, osmeh postaje duhovno oruđe koje priziva svetitelje i donosi unutrašnji mir.

Svetogorski starac otkriva zašto se čovek ne menja opomenom i šta je jedini put koji ostavlja trag

Suočavanje sa brigama i prazninom može biti iskušenje, ali Isihastina reč pokazuje put ka istinskoj slobodi duhovnog života.