ŠTA LJUDI RADE, A ŠTA BI TREBALO DA ČINE KAD NAIĐU ISKUŠENJA! Sveti Jovan Zlautousti objasnio zašto ih neki prevaziđu, a neke ona zakopaju!

Prema pravoslavlju, iskušenja nisu slučajna smetnja na putu čovekove sreće, niti dokaz Božijeg odsustva, već sastavni deo duhovnog rasta. Iskušenja su dozvoljena da bi se čovek ogledao u istini o sebi, da bi se njegova vera očistila, a srce omekšalo. Ona nisu kazna, već prilika – često bolna, ali duboko smislena.

Prema učenju Crkve, iskušenja dolaze u raznim oblicima: kroz bolesti, nepravde, gubitke, razočaranja, unutrašnje borbe, ali i kroz susret sa sopstvenim strastima, gordošću i slabostima.

Iako su po svojoj suštini korisna, čovek često ih doživljavljava kao uzroke svog bola i tuge, a neretko i kao nepravdu. 

Pravoslavlje ne poriče te emocije, ali upozorava da one ne smeju postati mesto u kome se čovek treba trajno da se nastani. Kada se bol pretvori u ogorčenost, a patnja u optuživanje, iskušenje prestaje da bude lek i postaje rana koja se produbljuje.

Ljudi na iskušenja često reaguju tražeći krivca: u drugima, u društvu, u porodici, u okolnostima, pa čak i u Bogu. Takva reakcija donosi privremeno olakšanje, ali dugoročno zatvara čoveka u krug gneva i samosažaljenja. Umesto da se zapita šta iskušenje otkriva o njemu samom, čovek se brani napadom, opravdava sebe i učvršćuje sopstvenu slabost. U toj borbi on ne traži smisao, već potvrdu da je nepravedno povređen.

Pravoslavni put, međutim, poziva na drugačiji odgovor. Iskušenje se prima sa trpljenjem, molitvom i poverenjem u Boga, čak i onda kada razum ne vidi izlaz. 

Kroz pravilno prihvaćeno iskušenje, čovek postaje saosećajniji prema drugima, manje sklon osudi i ponosu, a više razumevanja i ljubavi. Ono ga uči strpljenju, veri i istinskoj slobodi — slobodi od sopstvene gordosti. Upravo zato Crkva uči da se ne treba moliti da iskušenja nikada ne dođu, već da se molimo da ih prepoznamo, izdržimo i duhovno iskoristimo.

Na tom raskršću između ogorčenosti i vere, između optuživanja i molitve, otkriva se prava snaga čoveka, kako je to sažeto izrazio Sveti Jovan Zlatousti:

„U vreme iskušenja, slabi traži krivca, a jaki Boga“!

Dok ih mnogi doživljavaju kao kaznu, nesreću ili nepravdu, crkveno učenje nas poziva da na iskušenja gledamo drugačijim očima – kao na neophodan put duhovnog sazrevanja.

U pravoslavlju se veruje da Bog nikada ne dopušta iskušenje koje je jače od čovekove snage.

Pravoslavna crkva uči da Bog nikada ne deluje preko prisile, straha ili uznemirenja, već kroz ljubav, mir i radost u duši.

Vera nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.