OVO JE NAJVEĆA SRAMOTA KOJU JEDAN VERNIK MOŽE DA URADI! Sveti Jovan Zlatousti otkiva kako pojedini ljudi unižavaju Boga

Molitva u pravoslavlju predstavlja živ i neposredan razgovor čoveka sa Bogom, susret srca sa onim koji ga je stvorio i koji ga najbolje poznaje. To nije samo izgovaranje reči, već unutrašnji vapaj duše, povratak izvoru ljubavi, mira i smisla.

Pravoslavna tradicija uči da molitva nije dužnost koju povremeno ispunjavamo, nego dah duhovnog života – kao što telo ne može bez vazduha, tako ni duša ne može bez molitve.

Ipak, u stvarnosti se često događa da se čovek seti Boga tek kada ga zadese nevolje. Kada zaboli, kada nastupi briga, kada se život zamrači, mnogi se tada iskreno obraćaju Bogu, mole, plaču, traže podršku i utehu.

Ali čim se problemi razreše, mnogi i zaborave na Boga, na molitvu, pa i na zahvalnost.

U miru i blagostanju često se čovek ušuška u osećaj samodovoljnosti i pomisli da više ne mora da se moli. Kao da je molitva samo za teška vremena, a ne i za trenutke radosti, zdravlja i uspeha.

Crkveni oci upozoravaju da je to velika duhovna greška, jer se istinska bliskost sa Bogom gradi svakodnevno – i u nevolji i u radosti.

Na ovu ljudsku slabost posebno je ukazivao Sveti Jovan Zlatousti:

„Nije sramota moliti kada te obuzmu problemi. Sramota je prestati kada se oni reše. Kako u nevolji kažeš: Bože pomozi! Tako u radosti reci: Bože hvala ti! Nema ničeg ravnog molitvi, nema ničeg jačeg od vere.“

Posebno mesto u pravoslavnom shvatanju milostinje zauzima briga o bolesnima i nemoćnima.

Njegova volja nije uvek ono što očekujemo, ali uvek vodi ka onome što nam je potrebno i što će nas oblikovati i učvrstiti u veri.

Duhovni oci podsećaju da molitva traži trud, sabranost i istrajnost, jer tek kad je srce uključeno, molitva postaje istinska veza sa Bogom.

Pravoslavna duhovnost ističe da molitva pročišćava um, smiruje srce i daje duši snagu da izdrži životne teškoće.