Zima ulazi tiho, kao senka koja se spušta na polja i ulice. Dani postaju kraći, noći sve duže, a čovek u sebi oseća nasušnu potrebu za svetlošću koja nije od ovoga sveta. U tom ritmu prirode Crkva nam daruje Božićni post – vreme koje nije strogo, ali je duboko. On nije težak podvig, već nežna priprema, kao kada domaćin polako čisti i ukrašava kuću za dolazak dragocenog gosta.
Božićni post je put kroz tišinu ka radosti. On nas uči da u hladnoći zime pronađemo toplinu duše, da u tami dana otkrijemo Svetlost koja se rađa u pećini Vitlejema. Nije to post koji lomi, već post koji gradi. Umesto da ga posmatramo kao niz zabrana, možemo ga razumeti kao umetnost pripreme duše za susret sa Hristom. Kao što se u tišini doma čuje korak koji najavljuje dolazak, tako i u tišini posta osećamo korak Hrista Koji dolazi.
Za razliku od Velikog posta, koji je strog i izrazito pokajnički, Božićni post nosi posebnu nežnost. Njegova pravila su pomoćna sredstva koja služe glavnoj svrsi – unutrašnjem miru i usredsređivanju, a ne cilj sama po sebi. Ovaj post nas poziva da usporimo i utišamo se kako bismo mogli da čujemo dolazak Hristov. Božićni post je predvorje radosti, prostor u kome se već naslućuje pesma anđela, još tiho, kao kroz vrata koja se tek odškrinjuju.
Kad post postane lepota, a tišina najveći podvig
Ako je post umetnost, onda se njegova najveća lepota danas otkriva upravo u 21. veku. Naša najveća glad više nije glad za hranom, već glad za tišinom. Zato se prava priprema meri postom uma i srca. Dok spoljašnji svet naglo ubrzava zbog prednovogodišnje komercijalne groznice, Božićni post nas poziva na svesno usporavanje – a to je možda i najveći podvig našeg vremena.
Uzdržavanje se ne tiče samo hrane; ono podrazumeva i uzdržavanje od mentalnog prejedanja: beskrajnog skrolovanja, bujice vesti i neprestanog prosuđivanja tuđih života na društvenim mrežama. Digitalni post oslobađa prostor u duši da u nju može da uđe nešto veće. Ipak, najveći post je u odricanju od osude, jer osuda najteže ranjava. Mnogo su važniji ljubav koja prašta i milost koja zagreva od skromne trpeze. Crkva nas uči da Bog ne traži spoljašnji podvig, već čoveka ispunjenog dobrotom i milosrđem.
Posna trpeza ima svoj miris – miris sušenog voća, tamjana i drveta badnjaka – miris koji tiho nagoveštava da je Gost već blizu. A novac koji uštedimo na delikatesima pretvaramo u milosrđe: u topao obrok za nekoga kome je hladno, u igračku detetu kome je praznik inače prazan. Tako post prestaje da bude samo lični podvig i postaje ljubav prema bližnjem – najlepši ukras unutrašnje odaje čovekove duše.
U tišini posta govore proroci i najavljuju Spasitelja
Božićni post nije nastao slučajno. On je deo drevnog liturgijskog ritma koji nas vraća u vreme kada je celo čovečanstvo – od Adama pa do poslednjeg starozavetnog pravednika – iščekivalo Svetlost sveta.
Tokom ovih četrdeset dana i bogosluženja su ispunjena proročkim glasovima koji najavljuju Emanuila. U tišini posta slušamo Isaiju, Jeremiju, Danila… Slušamo žeđ praotaca za Mesijom. Post je hodočašće kroz Sveto pismo – vreme dubljeg čitanja i razmišljanja o obećanjima koja se ispunjavaju u Vitlejemskoj pećini.
Zato post i završavamo rečima proroka Isaije: „Narod koji hodi u tami videće svetlost veliku“ (Is. 9,2). Post nije teret, već svetiljka koja vodi kroz zimsku noć.
Badnji dan – trenutak kad se nebo čeka otvorenih očiju
Vrhunac ove umetnosti pripreme jeste Badnji dan, 6. januar. To je najstroži dan posta – dan gotovo potpunog uzdržanja, dan kada se na nebu čeka prva zvezda.
Ta jednodnevna strogost nije slučajna. Ona je poslednja svesna priprema duše da bi radost Božića mogla da bude doživljena u punom obimu. Badnji dan simbolično vraća čoveka u hladnoću i siromaštvo Vitlejemske pećine, ali istovremeno pokazuje da se upravo u toj ogoljenosti rađa najveća toplina sveta.
Neka Badnji dan bude bajka i za najmlađe. Govorimo im o zvezdi koju čekamo, o badnjaku koji se najpre loži u čoveku, o tome kako i oni mogu da pripreme svoje malo biće za najlepši dolazak. Tako Božićni post postaje porodična umetnost i uči da je čekanje samo po sebi dar koji priprema za ispunjenje.
Božićni post je, dakle, mnogo više od pravila. On je stvaranje prostora za radost koja dolazi. U njegovoj nežnosti otkrivamo da duhovni život nije uvek borba, već ponekad i mirno iščekivanje.
Post se završava onda kada iščekivanje preraste u susret. Kada se tišina pretvori u anđeosku pesmu: „Slava na visini Bogu…“, kada hladnoća ustupi mesto toplini jasala, tada znamo da je umetnost pripreme uspela.
Jer istinski Božić počinje onda kada se Dete ne rodi samo u Vitlejemu pre dve hiljade godina, već i danas – u tišini čovekove nutrine.
Od Sampsona koji je pobedio hiljade neprijatelja, preko proroka Ilije koji je vaskrsavao mrtve, do Svetog Jovana Krstitelja – otkrijte tajnu četrdesetodnevnog posta i njegovu duhovnu snagu.
Mitropolit mileševski ističe kako Hristovo učenje pomaže vernicima da prevaziđu pohlepu, sukobe i svakodnevne izazove.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celini, protojerej Slobodan Lukić kroz svedočanstva Svetog Jovana Zlatoustog i vizantijske tipike objašnjava nastanak, razvoj i današnje ustrojstvo Božićnog posta u pravoslavnoj crkvi.
: Episkop bihaćko-petrovački u obraćanju vernicima govori o svetu prepunom gordosti i pohlepe, ali i o putu povratka kroz veru, ljubav i pokajanje.
POGLEDAJTE JOŠ:
VOZAČI I DALJE PROLAZE ISPOD SPUŠTENIH RAMPI! Ni znak STOP ih ne zaustavlja, podaci alarmantni!
Kuhinjski proizvod koji mnogi koriste se hitno povlači iz prodaje! Nikako ga ne koristite, opasan je po zdravlje!
PENZIJE RASTU U REALNOM IZNOSU Zahvaljujući Vučiću, od 2018. do 2026. očekivani rast od čak 139,4 odsto!