„TEBI KOSA, TATI GLAVA!“ Milovan Bojić posle 5. oktobra doživeo ono što niko NE BI SMEO – ĆERKU MU OŠIŠALI, NJEMU PRETILI SMRĆU!

Akademik prof. dr Milovan Bojić (70), direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, već više od tri decenije jedan je od najpoznatijih stručnjaka za srce u Srbiji. Hvaljen, pa osporavan, uzdizali su ga u zvezde, onda bacali u blato, proganjan 15 godina, preživeo je ono što mnogi ne mogu ni da zamisle.

U životnoj ispovesti za Srpski telegraf govorio je o trnovitom životnom putu, prijateljstvu sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković, o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i, naravno, o pionirskim poduhvatima u transplantaciji organa u vreme kada je to u Srbiji bilo nezamislivo.

Nakon petooktobarskih promena, prof. Bojić se našao u nemilosti. Pretili su da će ga ubiti, ošišali su mu ćerku, a protiv njega je podneto više od 300 tužbi, ali ni u jednom krivičnom procesu nije osuđen.

– Sećam se jednog pisma koje mi je Milošević poslao preko advokata Miše Ognjanovića u kome piše: „Milovane, mene nekad i ostave na miru, a tebe nikako.“ A ja sam bio isti i onda i sada. Onda kad sam bio najveći lopov, kriminalac i ubica i sada, kada me desetine gradova proglašava za počasnog građanina, tri akademije biraju za akademika… Bilo je to vreme sveopšteg napada na mene i tada sam slušao javno na televiziji kako pričaju da se ljudi ljute što nisu ubili Bojića. Postoji pored moje kuće jedan mali puteljak i tad su mogli da mi stave pištolj u ruku, pa u usta da pucam sebi u glavu. I u tom trenutku, kada je sve trebalo pobiti i pohapsiti, da mi se nešto desilo, bilo bi kao da je stradao običan pas. A onda je Koštunica, koga ne poznajem, rekao da neće biti revolucionarne pravde i ja sam slučajno pretekao. Bio sam 15 godina apsolutno proganjan, moja adresa je bila Palata pravde. Jedno vreme, kad se rasturila Državna zajednica SCG, pošto sam bio pod stalnim istragama, nisam mogao da dobijem dokumente, pa nisam imao ni pravo glasa ni pasoš. Imao sam stotine informativnih razgovora u MUP, 112 ročišta i sva suđenja su se završila oslobađajućim presudama u redovnom sudskom postupku. I ne bih tih 15 godina progona menjao nizašta. One su mi nekako drage, dragoceni deo moje biografije i vrlo poučne jer to su ljudi. Neki kažu da sam veliki i poseban, a ja verujem da jesam, ali ne po tome šta sam stvorio, nego što sam podneo i istrpeo.

Sve što je lično doživeo, kako priznaje, nije mu teško palo kao atak na njegovu ćerku

– Odmah posle 5. oktobra moju ćerku su ošišali i rekli su joj: „Tebi kosa, tati glava.“ I tada, osim Aleksandra Vučića, tadašnjeg opozicionog poslanika, niko to nije hteo da osudi niti da pomene. A danas kad nečijoj deci sviraju pod prozorom, oni plaču. Kako je bilo mojoj ćerki, to niko ne pita. Ja osuđujem i one što su svirali, čak sam rekao da neće ni onima koji su mome detetu ošišali kosu faliti dlaka s glave. Ako na mržnju odgovarate mržnjom, onda se mržnja nikad završiti neće.

Bojić ne krije da je godinama u prijateljskim odnosima s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom porodicom

– Ja tu porodicu poznajem, izuzetno cenim i kažem, da nije bilo Aleksandra Vučića, ne bi bilo Dedinja 2. Imam želju da obnovimo Dedinje 1, ali neću da mu dosađujem. Kao čovek koji dobro poznaje političku stvarnost, mogu da kažem da je Vučić za Srbiju uradio više nego svi njeni predsednici zajedno. On je Srbiju uzdigao do neslućenih visina, u izuzetno teškim uslovima gradio je infrastrukturu, podizao bolnice, fabrike, škole i sve to s jednim entuzijazmom koji je meni neshvatljiv. On ima energiju koja je teško shvatljiva normalnom čoveku. Srbija je danas drugačija zemlja zahvaljujući njemu. Danas su svi klinički centri i opšte bolnice u Srbiji na svetskom nivou. Ono što je Vučić uradio za Srbiju je za ponos građanima Srbije, nama koji ga poznajemo, njegovim saradnicima i njegovoj porodici.

POSLUŠAJTE ŠTA JE SVE ISPRIČAO GOSODIN BOJIĆ: