NAJLEPŠA ITALIJANKA KOJU ŽIVOT NIJE MAZIO: Tragična sudbina preminule Klaudije Kardinale ledi krv, a OVE reči treba svi da upamte!

Jedna od najvećih evropskih filmskih diva 20. veka, Klaudija Kardinale, žena čiji su lik i glas zauvek urezani u istoriju svetske kinematografije kroz remek-dela Federika Felinija, Ljukina Viskontija i Serđa Leonea, preminula je u 88. godini života. Vest o njenoj smrti potvrdio je njen agent Loren Savri, istakavši da je slavna glumica izdahnula u Nemuru, nadomak Pariza.

Kardinale se na međunarodnoj sceni pojavila početkom šezdesetih godina i vrlo brzo postala jedna od najprepoznatljivijih zvezda italijanskog filma, rame uz rame sa Sofijom Loren i Anom Manjani. Tokom bogate karijere snimila je više od 130 filmova, a uz tri prestižne nagrade David di Donatello, koje predstavljaju italijanski pandan Oskaru, 1993. godine ovenčana je i počasnim Zlatnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji.

– Filmska zvezda postala sam veoma mlada. Ali, za to nemam nikakve zasluge – bila je to stvar sudbine. Uvek je neka srećna zvezda bdela nada mnom – zapisala je u svojoj autobiografiji Moje zvezde (2005).

Iako je postala simbol italijanske kinematografije, Klaudija Kardinale je rođena daleko od Rima i Venecije – 15. aprila 1938. godine u Tunisu, u porodici sicilijanskih emigranata. Odrastala je govoreći francuski, arapski i sicilijanski dijalekt, dok je italijanski jezik naučila tek kao odrasla. Njene prve filmske pojave vezane su za kratkometražni film francuskog reditelja Renea Vautjea Anneaux d’or, a zatim i za debitantsku ulogu uz tada mladog Omara Šarifa u filmu Goha (1958), prikazanom u Kanu.

Te iste godine ponela je titulu „Najlepše Italijanke u Tunisu“, što ju je odvelo na festival u Veneciji, gde je, slikajući se u bikiniju na plaži Lido, privukla pažnju italijanskih producenata. Iako je u mladosti želela da postane učiteljica, sudbina je imala druge planove. Sa 19 godina doživela je traumu – bila je silovana i zatrudnela. Odlučila je da rodi sina Patrika, ali je, da bi izbegla skandal, poslušala savet producenta Franca Kristaldija, koji je predložio da dete predstavi kao mlađeg brata. Kristaldi, koji je kasnije postao njen suprug, postao je i ključna figura njenog profesionalnog puta – njihov poslovni odnos trajao je gotovo dve decenije.

Pod njegovim vođstvom dobila je prve značajne uloge. Debitovala je u komediji Velika pljačka u Viji Madona (1958), a već 1960. godine pojavila se u Viskontijevom epu Roko i njegova braća, kao i u filmu Lepi Antonio Maura Bolojina. Romantična drama Devojka s koferom (1961) dodatno je učvrstila njenu poziciju, ali je 1963. godina bila prelomna – tada je odigrala tri uloge koje su je zacementirale u istoriji kinematografije: u Viskontijevom Leopardu, Felinijevom 8 i po i holivudskom hitu Blejka Edvardsa Pink Panter.

U Leopardu je tumačila Anđeliku Sedaru, mladu Sicilijanku koja osvaja srce Alena Delona u vreme velikih političkih previranja u Italiji, dok joj je Felini u 8 i po poverio ulogu muze, oličenja njegove vizije žene. U Americi je postala princeza Dala u Pink Panteru, a nova slava otvorila joj je vrata saradnje sa Džonom Vejnom, Ritom Hejvort, Bartom Lankasterom i Tonijem Kertisom. Ipak, najznačajnija uloga tog perioda bila je ona u Leoneovom vesternu Bilo jednom na Divljem zapadu (1968), gde je kao udovica i bivša prostitutka stvorila jednu od najmoćnijih ženskih figura evropskog filma.

Mediji su je često povezivali sa slavnim muškarcima – od Marčela Mastrojanija i Alena Delona, do Stiva Mekvina i Marlona Branda, ali o privatnom životu govorila je retko. Nakon razvoda od Kristaldija 1975. godine, dugo je bila u vezi sa rediteljem Paskvalom Skvitijerijem, sa kojim je dobila ćerku Klaudiju i snimila brojne filmove.

Sedamdesetih i osamdesetih godina nastavila je da snima, sarađujući sa velikanima poput Viskontija, Marka Fererija i Vernera Hercoga (Fitzcarraldo), a igrala je i sa Mastrojanijem u Henriju IV. Tokom karijere osvojila je još jednu nagradu David di Donatello i dva Zlatna globusa u Italiji. Bila je aktivna i u pozorištu, gde je tumačila likove u dramama Pirandela, Tenesija Vilijamsa i Nila Sajmona. Zanimljivo je da se okušala i u muzici – sedamdesetih je snimila nekoliko disko pesama, među kojima se izdvajaju Love Affair i Sun… I Love You.

Klaudija Kardinale ostavila je trag i izvan filmskog platna. Njena fotografija pojavila se na omotu ranih izdanja albuma Boba Dilana Blonde on Blonde, a 1967. izazvala je buru u javnosti kada je u minici posetila papu. Za doprinos umetnosti odlikovana je Legijom časti u Francuskoj (2008), a njena mladalačka fotografija krasila je zvanični plakat 70. Filmskog festivala u Kanu 2017. godine. Tada je mladim glumicama poručila:

– Nikada ne prihvatajte uloge koje će vas povrediti ili naterati da izdate sebe. Odbijte hirove reditelja ili bilo kakav profesionalni ucenjivački pritisak. Borite se!

Odlaskom Klaudije Kardinale, svetska kinematografija izgubila je jednu od poslednjih velikih diva zlatnog doba filma. Njene uloge, snimane na relaciji Rim–Pariz–Holivud, ostaju večito svedočanstvo o vremenu kada su filmovi i glumci imali mitsku, gotovo nadzemaljsku dimenziju.

BONUS VIDEO: