U susretu sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, ruski predsednik Vladimir Putin izneo je dva zahteva koja nisu samo pitanje taktike i politike, već zadiru u dublja pitanja identiteta: da se ruski jezik proglasi „zvaničnim“ u Ukrajini i da se obezbedi zaštita Ukrajinske pravoslavne crkve pod Moskovskom patrijaršijom.
„New York Times“ je preneo da Tramp namerava da ovaj zahtev prenese ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom na njihovom sastanku u Vašingtonu. Tako se diplomatija ponovo pretvara u teološki i jezički sukob.
Ukrajina između jezika i Crkava
Ukrajinska vlada donela je zakon kojim se zabranjuje delovanje verskih organizacija povezanih sa Rusijom. Taj zakon direktno cilja na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu pod Moskovskom patrijaršijom, kojom upravlja mitropolit Onufrije.
Uprkos jednostranoj objavi o samostalnosti u maju 2022, Ukrajinska pravoslavna crkva pod Moskovskom patrijaršijom nikada nije dobila autokefaliju od Vaseljenskog patrijarhata, koji ima isključivo to pravo. Zato ostaje u neizvesnosti: formalno „nezavisna“ na papiru, ali suštinski vezana za Moskvu.
S druge strane, Pravoslavna crkva Ukrajine, kojoj je Vaseljenski patrijarhat dodelio tomos o autokefaliji 2019. godine, dobila je međunarodno priznanje, ali je u samoj Ukrajini njen položaj i dalje predmet žestokih društvenih i političkih rasprava.
Ova crkvena nedorečenost stvara ogromne tenzije. Ukrajinsko društvo podeljeno je između potrebe da se prekine svaka ruska prisutnost i istorijskog pamćenja Crkve koja je vekovima vodila svoje verne.
Jezik kao političko oružje
Putinov zahtev da ruski jezik bude „zvanični“ nije samo pitanje jezičke pogodnosti. To je pokušaj očuvanja kulturne veze sa milionima građana u Ukrajini koji govore ruski.
Jezik, kako je govorio Vitgenštajn, „određuje granice našeg sveta“. Ako Ukrajina odluči da odbaci ruski, ne odriče se samo sredstva komunikacije, već i jednog sloja kulturnog identiteta duboko usađenog u biće zemlje.
Filozofsko pitanje postaje jasno: koliko jedna država može biti „nezavisna“ ako poriče deo sopstvene istorije? I koliko je opasno kada se jezik koristi kao oruđe političke sile?
Rusija kao zaštitnica pravoslavne vere
Sergej Lavrov i patrijarh moskovski Kiril više puta su ponavljali da „Rusija neće napustiti svoje pravoslavne vernike u Ukrajini“. Ovo nije nova priča. Još od careva, a zatim i u doba Sovjetskog Saveza, Moskva se predstavlja kao središte „pravoslavnog jedinstva“.
Ukrajina, međutim, situaciju vidi drugačije: smatra Ukrajinsku pravoslavnu crkvu pod Moskovskom patrijaršijom „Trojanskim konjem“ ruske moći, institucijom koja može potkopati državnu celovitost. Sam mitropolit Onufrije pod velikim je pritiskom, suočen sa sankcijama i oduzimanjem državljanstva.
Pitanje je i filozofsko i političko: može li vera nadvisiti geopolitičke sukobe ili će ostati večito oruđe vlasti?
Baltičke zemlje kao primer
Nije slučajno da su Estonija, Letonija i Litvanija već donele zakone kojima ograničavaju ruski crkveni uticaj. Sećanje na sovjetsku okupaciju i dalje je živo, a svaki trag „kontrole iz Moskve“ smatra se pretnjom.
Evropska unija podržala je njihovu nezavisnost, smatrajući da su kulturna i verska samostalnost neophodne za nacionalnu bezbednost. Tako Ukrajina nije usamljena u ovom iskušenju – Evropa je već pokazala pravac.
Filozofija identiteta
Sukob oko ruskog jezika, Ukrajinske pravoslavne crkve pod Moskovskom patrijaršijom i Pravoslavne crkve Ukrajine ne tiče se samo Moskve i Kijeva. On zadire u samu prirodu identiteta. Šta znači biti Ukrajinac? Da li je to pitanje granica? Jezika? Vere?
Ujedinjene nacije više puta su pozvale sve države da štite jezičke i verske manjine. Ali ta zaštita postaje problematična kada je manjina povezana sa silom koja je u ratu sa samom državom.
Putin je na sto pred Trampom i Zelenskim stavio dva zahteva koja deluju „kulturno“, ali su u stvari duboko politički. Jezik i vera su oružja kojima društvo oblikuje način na koji vidi samo sebe.
Ako Ukrajina prihvati ruski kao zvaničan jezik, priznaće kulturnu raznolikost koja možda remeti njenu nacionalnu priču. Ako prihvati zaštitu Ukrajinske pravoslavne crkve pod Moskovskom patrijaršijom, priznaće indirektno ulogu Moskve u svom unutrašnjem životu.
Filozofska dimenzija je neizbežna: svaka nacija je mozaik uspomena, rana i vere. Pitanje je da li će umeti da živi s tim ili će ih pretvoriti u nova oružja rata.
U Ukrajini od 2018. godine postoji i delimično priznata Pravoslavna crkva Ukrajine, čiju autokefalnost priznaju Vaseljenska patrijaršija Carigrada, Aleksandrijska patrijaršija, Kiparska crkva i Grčka crkva.
Pastor Mark Berns poručuje da uništavanje hramova nije samo politički čin, već i udar na samog Boga u ljudima, te poziva hrišćane širom sveta da se ujedine protiv zla koje razara Ukrajinu.
Specijalni predstavnik ruskog predsednika za investicije i ekonomsku saradnju sa inostranstvom govori o tome kako praznik milosrđa i pomirenja unosi posebnu simboliku u ovaj istorijski sastanak.
Dok svet fokusira pažnju na samit sa Trampom, ruski predsednik u Ankoražu polaže cveće sovjetskim pilotima i razgovara o molitvi za mir, osvetljavajući vekovnu duhovnu povezanost Rusije i Aljaske.
POGLEDAJTE JOŠ:
RHMZ NAJAVIO NEVREME U NAREDNA DVA SATA! Mogući pljuskovi sa grmljavimom u OVIM DELOVIMA SRBIJE
DA LI DEMONI ZAISTA POSTOJE? Otac Aleksandar otkriva šta pravoslavlje stvarno kaže o nevidljivim silama
ZBOG OVOGA JE TOLIKO LJUDI POGINULO? Ovih 5 kritičnih područja su problem – RAT PRESTAJE AKO TRAMP DA PUTINU OVO