Voleo je kraljeve, prezirao kraljice! Đorđe Genčić, najkontroverzniji srpski političar na razmeđu vekova

Tog 19. oktobra 1938. Srbiju su zadesile dve tužne vesti. Najpre je iz Pariza stigao glas da je preminuo Arsen Karađorđević, rođeni brat kralja Petra i otac princa Pavla, da bi samo koji sat kasnije bilo potvrđeno da je u svojoj vili u Krunskoj ulici u Beogradu, sam i zaboravljen, umro i Đorđe Genčić, nekadašnji ministar unutrašnjih dela i pouzdanik obe srpske dinastije.

Ono što je ovu dvojicu uglednika povezalo nije samo zajednički datum smrti već i brak s istom ženom Kosarom Gitom Novaković, prethodno udavanom i za Vojislava Cincar-Jankovića, sudijom Višeg suda.

Gita je Vojislava napustila zbog Đorđa, a Đorđa zbog Arsena. Međutim, čak i da nije bio akter ovog ljubavnog „četvorougla“, Genčić bi svakako zaslužio pažnju javnosti, s obzirom na to da je reč o jednoj od najkontroverznijih ličnosti na srpskoj političkoj sceni.

Spona oca i sina

Đorđe Genčić rođen je u selu Veliki Izvor, nadomak Zaječara, 4. novembra 1861. Studirao je ekonomiju u Beču, a potom je završio i vojnu akademiju u Rusiji. Tamo je stekao čin kapetana i status gardijskog oficira, ali se na poziv Jovana Ristića, vođe liberala, vratio u Srbiju.

Narodni poslanik postao je sa svega 28 godina, što je bio presedan jer je zakonski starosni minimum bio 30 godina. Kao vrstan govornik i političar ubrzo je postao i konzul Srbije u Solunu, da bi ga karijera dovela i na mesto upravnika grada Niša. Ipak, ono pravo usledilo je tek nakon Ivanjdanskog atentata (24. juna 1899) i povratka u Beograd.

Genčići su generacijama bili osvedočene pristalice dinastije Obrenović, što je i Đorđa preporučilo za najviše državne funkcije. Kao ministar unutrašnjih dela ostvario je blizak odnos s oba kralja, i Milanom i Aleksandrom, često predstavljajući i jedinu sponu između naprasitog oca i mušičavog sina. Voleo ih je obojicu, ali ne i njihove izabranice Nataliju i Dragu. Smatrao je da su koristoljubive i nedostojne da bi bile supruge srpskih kraljeva. Već tada je počeo intenzivno da radi na Milanovom razvodu, ali i da se ogorčeno bori protiv moguće Aleksandrove ženidbe s precvalom udovicom.

Na njegovu žalost, mladi kralj je istrajao u svom ljubavnom zanosu, pa je Genčić pozvao Milana da se vrati iz Karlsbada u Srbiju i primora sina da abdicira u njegovu korist, te da se potom razvede od Natalije, ponovo oženi i u novoj vezi izrodi dostojnog naslednika trona. Ni od ovoga nije bilo ništa jer se kolebljivi suveren u međuvremenu predomislio i odustao od povratka.

Od dinastičkog stuba Đorđe Genčić je ubrzo postao državni neprijatelj i najveća strepnja za Obrenoviće, naročito za Dragu, koju je prezirao. Otvoreno joj je pretio, zahtevao da se uhapsi i na sve načine pokušavao da je natera da napusti zemlju i prekine nedoličnu vezu s mladim kraljem. Kao ministar policije imao je pregršt dokaza o njenim skandaloznim vezama, dok je njen jedini adut bila slepa i bezuslovna ljubav mladog suverena. Pokazalo se da joj je i to bilo dovoljno jer je Genčić ubrzo smenjen, uhapšen i osuđen na sedam godina robije nakon što je otkrivena njegova prepiska s bivšim kraljem u kojoj je na najgori način vređao novu kraljicu.

Božja pravda

Nakon iznenadne smrti kralja Milana u Beču, 29. januara 1901, Genčić je prestao da bude pretnja, pa je ubrzo i pomilovan. Bio je slobodan, ali i ogorčen.

Oko sebe je počeo da okuplja opoziciju, ozlojeđene oficire i nezadovoljne političare, a jedino rešenje se videlo u likvidaciji kraljevskog para, što se i dogodilo tokom krvave majske noći 29. maja (11. juna po novom) 1903. Ponajviše zahvaljujući njemu, na tron Srbije vratila se dinastija Karađorđević, da bi se s njima, na staru funkciju, vratio i sam Genčić, iznova postavši ministar unutrašnjih dela.

Saradnja s novom dinastijom nije potrajala. Genčić je s vremenom sve češće postajao personifikacija svega lošeg što se dogodilo tokom krvave majske noći, a to je ono čega je novi suveren po svaku cenu želeo da se oslobodi. Došao je u sukob i s radikalima, u tom trenutku najjačom političkom strankom, ali i sa svojim liberalima.

Ubrzo se odlučio na još jednu zaveru, ovoga puta protiv Karađorđevića, a podršku je ponovo našao među mlađim oficirima. Čovek za koga se tvrdilo da je okončao rat crvene i bele ruže u Srbiji odlučio je da na njen tron dovede engleskog princa, za šta je, navodno, imao i blagoslov britanske krune. Srećom ili ne, balkanski ratovi su zauvek omeli takve planove.

Posle Velikog rata i stvaranja državne zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca, Đorđe Genčić se suočio sa sasvim drugačijim, ličnim problemom. Njegova velika ljubav i podrška, Gita Novaković, žena koja mu je bila i najveći oslonac tokom priprema za likvidaciju poslednjih Obrenovića, ponovo se našla u središtu afere.

Na isti način na koji je zbog njega napustila prethodnog supruga Vojislava Cincar-Jankovića, ovoga puta je napustila i njega, zaljubivši se u brata kralja Petra Arsena Karađorđevića.

Za Genčića je ovo bio veliki udarac sudbine, ali i Božja pravda, kako je sam govorio. Povukao se iz politike i ostatak života proveo u svojoj vili u Krunskoj ulici, zgradi u kojoj je danas Muzej Nikole Tesle. Najveći zaverenik u srpskoj istoriji umro je gotovo tajno, sam i zaboravljen. Na njegovom radnom stolu i dalje je stajala slika kralja Milana i posveta na poleđini: „Hvala vam, Genčiću – Milan.“

Sve što je stekao zaveštao je državi

Nakon što je izneveren i ostavljen od svoje supruge, Đorđe Genčić se preselio s Topčiderskog brda i u Krunskoj ulici započeo izgradnju vile koja je trebalo da bude personifikacija njegovog ugleda i stečenog bogatstva.

Uprkos svemu, ostao je upamćen kao veliki dobrotvor. Diskretno je pomagao pojedince i ustanove, o svojim dobročinstvima nije pričao, a testamentom je svu imovinu, za koju se pričalo da je vredela 100 miliona ondašnjih dinara, zaveštao na uživanje rođacima Danici Jovanović i Radomiru Zlatičaninu. Jedini uslov je bio da se ona, posle njihove smrti, preda državi.