NIKOLA SIMIĆ DOŽIVEO VELIKU NEPRAVDU U MLADOSTI! Na prevaru postao glumac, a za VELIKU TAJNU saznao decenijama kasnije!

Glumac Slavko Simić, koji nas je napustio 2007. godine, ostao je upamćen po toplim, nenametljivim ulogama koje su mu obično bile dodeljene u televizijskim serijama. Iako se nikada nije isticao kao nosilac glavnih rola, bio je glumačka senka koju su publika i kolege izuzetno cenili – po duši, blagosti i plemenitosti kojom je zračio.

Njegove uloge uglavnom su bile sporedne, ali uvek obojene toplinom, razumevanjem i ljudskošću. Imao je neodoljivo blag osmeh i pogled pun saosećanja, čime je svojim likovima davao posebnu dubinu. Pored glume, voleo je i pisanu reč – objavio je knjigu razgovora sa velikim Ivom Andrićem, a tokom života obavljao je i važne funkcije u pozorišnom svetu. Bio je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije i dobitnik prestižne Vukove nagrade.

Slavkov mlađi brat bio je čuveni glumac Nikola Simić, a upravo zahvaljujući Slavku – ili bolje rečeno, jednoj njegovoj “bele laži” – Nikola se uopšte i obreo na sceni.

Naime, Nikola je u mladosti pokazivao izuzetan talenat za slikanje i planirao je da upiše srednju umetničku školu. Prijemni je polagao u Novom Sadu, gde je tada Slavko radio kao glumac i profesor glume. Međutim, usledila je prekretnica:

– U nižim razredima gimnazije sam lepo slikao i želeo da se bavim umetnošću. Slavko je tada bio u Novom Sadu, gde sam polagao prijemni ispit za srednju umetničku školu. Javio mi je da prijemni nisam položio, pa sam odustao i upisao Akademiju za glumu. Međutim, tek mnogo godina kasnije, pred kraj njegovog života, otkrio sam istinu – ispričao je Nikola u jednom intervjuu.

Kako navodi, Slavko mu je tada, ničim izazvan, preneo pozdrave neke žene koja mu je poručila da joj je žao što nije krenuo u umetničku školu, iako je prijemni zapravo položio.

– Nisam ga ništa pitao. Sve mi je bilo jasno. Slavko je tada živeo sam u Novom Sadu i verovatno mu nisam bio potreban kao tinejdžerski cimer. Nesvesno me je odvratio od slikarstva i uveo u glumu. I eto, tako je sve počelo – zaključio je Nikola Simić, ostavljajući nas da se pitamo kako bi izgledao njegov život da nije bilo te jedne rečenice.

Zahvaljujući Slavkovoj tihoj intervenciji, srpsko glumište je dobilo još jednog velikana. A sam Slavko, uprkos skromnosti i povučenosti, ostao je upamćen kao umetnik velikog srca i brat koji je, možda nehotice, promenio tok istorije jedne glumačke dinastije.

BONUS VIDEO: