TUGA U KOVILJU – UPOKOJILA SE ANA PAVLICA: Opelo služili patrijarh Porfirije i šest vladika

U miru i molitvenom zajedništvu, na Svetouspenskom groblju u Somboru, okupili su se danas prijatelji, monasi i sveštenici da isprate dušu Ane Pavlice, drage majke visokoprepodobnog arhimandrita Haritona, igumana Svetoarhangelske obitelji manastira u Kovilju. Njena životna staza završila se 16. jula 2025. godine, a oproštaj je obeležila duboka tišina i molitva, koju je predvodio patrijarh srpski Porfirije.

Opelo je služio patrijarh Porfirije, u zajedništvu sa mitropolitom bačkim Irinejem, episkopima valjevskim Isihijem, šabačkim Jerotejem, mohačkim Damaskinom, britansko-irskim Nektarijem, jenopoljskim Nikonom, kao i mnogobrojnim monaštvom i sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve.

Patrijarhova beseda o životu i smrti

Patrijarh Porfirije u svojoj besedi podsetio je prisutne na neizbežnu stvarnost smrti, ali i na dublju duhovnu dimenziju života i susreta sa Bogom:

– Često se dešava da zaboravimo na to da nam valja otići iz ovog sveta i da se valja sresti sa Onim koji je apsolutna ljubav, koji nas je iz nebića priveo u biće, koji nam je dao sve što nam je potrebno, pa i samog sebe. Često zaboravljamo na ono što su oci i podvižnici smatrali jednom od najvećih vrlina: zaboravimo na to da treba da se sećamo kraja, da se sećamo smrti, ali ne zbog toga da bismo je se plašili, iako i to postoji neretko kod svakog od nas, ne zbog toga da bismo bili frustrirani tom činjenicom, nego zbog toga, kao što su svedočili sveti Oci, treba da se sećamo smrti jer znamo da ćemo otići u susret Onom koji je apsolutna ljubav, a za njom čeznemo.

Patrijarh je dalje naglasio kako se prisećanje smrti ne bi trebalo shvatati kao izvor straha, već kao podsticaj za odgovorniji život i pravilan raspored vrednosti:

– Onda nam i svakodnevnica postaje odgovornija. Onda manje trošimo vremena na beznačajno i trudimo se da postavljamo prioritete u svom životu. Trudimo se da nam važnost naše brige bude usmerena na ono što je pretežnije, više od onoga što je manje pretežno, znajući da kada se brinemo o najvažnijem, a ono što je manje važno biva tom činjenicom regulisano.

On je upozorio i na opasnost poricanja smrti i život u zabludi da će vremena za promenu uvek biti:

– Postoje i oni koji iz raznih razloga, odlazak iz ovog sveta, a to je smrt, žele da sakriju, da potisnu, birajući da žive kao da taj moment ne postoji. Dešava se i to da mislimo da ima vremena, da možemo živeti opušteno, da možemo živeti neodgovorno, jer ima vremena do kraja života, ima vremena do momenta smrti, te ima i vremena da se promenimo.

Zaključio je rečima koje podsećaju da smrt dolazi u Božijoj volji, nenajavljeno i u pravi čas:

– Jedno je sigurno: svako ko se rodio taj umire. I još je jedno sigurno: kada će biti taj trenutak niko od nas ne zna. Tu logika ljudska ne važi… Po pravilu je to u logici Božjoj baš onda kada treba. Gospod svakog od nas poziva u trenutku kada je taj trenutak najbolji za nas, tako verujemo.

Njegova Svetost pozvao je sve prisutne na veru u istinu koju Crkva otkriva o životu i smrti, na nadu koja nadilazi grob:

– Da li je to poslednji trenutak naše egzistencije posle kojeg nema ništa više ili je istina ono što je nama otkriveno u Crkvi Hristovoj, ono što nam je Gospod otkrio?

Oproštaj i večna zahvalnost

Na ovom dirljivom ispraćaju, patrijarh Porfirije i drugi crkveni velikodostojnici podsetili su vernike na neprolazne vrednosti vere, nade i ljubavi, kao i na važnost pripreme za susret sa Bogom, koji je smisao i cilj svakog ljudskog života.

Ova ponizna sluškinja Božija, majka i verni hrišćanin, ostavila je neizbrisiv trag u srcima svojih bližnjih, a njena predanost veri i porodici sada je ugrađena u molitve crkve koja je za nju zauvek dom večnosti.