NIŠ I OVAJ PISAC IMALI SU POSEBNO VEZU! Posebno ga je oblikovao!

Kada govorimo o srpskoj književnosti druge polovine 19. veka, ime Stevana Sremca nezaobilazno je, ne samo zbog njegovih duhovitih i živopisnih priča, već i zbog načina na koji je uspeo da uhvati duh srpskog naroda u prelomnom vremenu posle oslobođenja od Osmanlija. A jedno od mesta koje je odigralo presudnu ulogu u njegovom životu i stvaralaštvu jeste – Niš.

Stevan Sremac je u Niš došao 1879. godine, kada je imao svega 22 godine, kao profesor istorije u niškoj Gimnaziji. Grad je tada bio tek oslobođen od turske vlasti (1878), i još je bio prepun orijentalnih ostataka, ali i željan modernizacije i nacionalnog buđenja. Upravo taj spoj starog i novog bio je idealan za jednog mladog i radoznalog pisca. U Nišu je proveo punih devet godina, i taj period će kasnije obeležiti njegov književni rad više nego bilo koji drugi grad.

Niš je za Sremca bio neiscrpan izvor inspiracije. Ljudi koje je sreo – trgovci, činovnici, zanatlije, vojna lica, gradske dame, seljaci iz okoline – svi su oni postali modeli za njegove književne likove. Nisu to bili idealizovani junaci, već ljudi sa manama, vrline i slabosti prikazani su sa dozom topline, ali i ironije.

Njegova poznata dela kao što su „Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“, „Pop Ćira i pop Spira“ i „Vukadin“ upravo su nastala iz njegovog života u Nišu, iz kontakta sa živim, konkretnim ljudima, njihovim govorima, navikama i mentalitetom. Posebno se ističe „Zona Zamfirova“, priča o ljubavi dvoje mladih iz različitih društvenih slojeva, koja je postala ne samo klasik, već i simbol niške tradicije i duha.

Sremac je jedan od prvih pisaca koji je lokalni dijalekat (u ovom slučaju niški) unio direktno u književnost. Na taj način je ne samo približio likove čitaocu, već je i dokumentovao jedno vreme i jezičku stvarnost juga Srbije krajem 19. veka.

Njegova upotreba dijalekta nije bila površna – ona je duboko utemeljena, ritmična i duhovita, i upravo je ona ono što daje poseban šarm njegovim delima. Tako je Niš kroz Sremca ušao u srpsku književnost kao grad sa specifičnim glasom.

Iako se kasnije preselio u Beograd i nastavio sa pedagoškim i književnim radom, Sremac nikada nije zaboravio Niš, niti je Niš zaboravio njega. Danas u Nišu postoji Muzej Stevana Sremca, smešten u staroj kući u kojoj je navodno živeo, a njegovo ime nose i škole, ulice, kulturne manifestacije.

Njegova dela su i danas neizostavni deo školskih lektira, a filmovi i serije snimljeni po njegovim knjigama – naročito „Zona Zamfirova“ – učvrstili su Sremca kao pisca čije priče ne stare.

Stevan Sremac i Niš su neraskidivo povezani. Grad mu je dao inspiraciju, a on je zauzvrat Nišlije i njihov svet pretvorio u besmrtne likove srpske književnosti. U vremenu kada se književnost sve više udaljava od stvarnog sveta, Sremčevo delo podseća da su najveće priče često upravo one koje se dešavaju tu, među običnim ljudima, na slavama, vašarima, sokacima i u krčmama.