„NIKO ME NIJE DIRAO NI POSLE 5. OKTOBRA!“ Baki Anđelković za Republiku: Najvažnije je šta čovek uradi za državu i narod!

U emisiji „Na ivici“, koju možete pogledati na Jutjub kanalu INFO news, o svojim životnim odlukama, političkim razmimoilaženjima, ali i o ličnoj doslednosti govori Zoran Anđelković, trenutno direktor „Pošte Srbije“.

Na političkoj sceni prisutan je još od vremena Saveza komunista, a kroz višedecenijsku karijeru prošao je gotovo sve ključne pozicije u državnoj i partijskoj hijerarhiji. Do 5. oktobra 2000. obavljao je dužnost predsednika Izvršnog veća Kosova i Metohije, a u najtežim trenucima NATO bombardovanja ostao je uz svoj narod. Smatra da je najvažnije da se čovek ponosi delima koje je učinio, ne za sebe, već za državu i narod.

Vole vas i ne vole vas. Koliko vas poštuju i cene vaš rad?

– Meni je najvažnije i dan-danas da mogu da šetam slobodno ulicama, da idem na javna okupljanja, skupove, u kafiće. Bez problema, čak ni posle 5. oktobra nisam imao nikakvih neprijatnosti. Postoji tu još nešto što ljudi moraju da shvate, to važi u svakom poslu, a u politici posebno. Ako imate jasan stav o nekom pitanju, logično je da će biti i onih s drugačijim mišljenjem. Evo, recimo, Kosovo. Ja sam protiv nezavisnog Kosova i smatram da je Kurti čovek koji čini sve da uništi srpsku zajednicu tamo. Oni koji mu daju odlikovanja i smatraju da treba priznati nezavisnost Kosova, naravno da neće podržavati moj stav. To je prirodno. Nikada nisam voleo ljude koji, kako naš narod kaže, niti smrde niti mirišu. Za takve kažu: „Dobar je čovek“, ali to ništa ne znači. To je bezlična masa. Nažalost, većina ljudi misli da ne treba da se meša ni u šta.

A ja? Ja svoj posao radim. I mislim da nije moguće da se ne mešate. Pa ni u svojoj kući ne možete biti fikus. Morate imati stav. Nije dobro da svi isto mislimo, tada nema napretka, nema razmene ideja, ni u društvu ni u donošenju odluka.

Sada sam na mestu direktora „Pošte Srbije“. Kada sam postavljen, rekao sam da ću uvesti robote u poštama. Neki su mislili da sam budala, drugi su sumnjali, treći su govorili: „Šta će nam to?“ Oni koji se predstavljaju kao pobornici tehnološkog napretka, u stvari, nisu za to, ne veruju u to. Neki još viču s brda na brdo, a fiksna telefonija polako nestaje. Ipak, uspeo sam. Robote sam pustio u rad u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, a za Vidovdan i u Kraljevu. Na kraju sam izgurao taj projekat.

Kada su odluke bile na ivici, dakle najteže?

– Imam jedan princip, kada donesem odluku, nisam kolebljiv u sprovođenju i ne razmišljam ko će biti protiv ako sam siguran da je ona ispravna. Da li je ta ivica postojala? Jeste, mnogo puta. Evo jedne anegdote. Kada sam bio na Kosovu i Metohiji, smatrao sam da je važno da postoji televizija na albanskom jeziku. Pošto dolazim iz tog sveta, već sam napravio televiziju na srpskom, zvala se S, i odlučio da napravim i na albanskom, zvala se AS. Kad je počelo bombardovanje, nije bilo lako iznositi ceo program na albanskom, prevodi, serije… Sa srpskom televizijom sam to lako rešavao, od 19.30 uključim RTS i program ide do jutra. Na albanskom nisam imao šta da pustim. I tako razmišljam, neću da ukinem program, međutim, neću ni da ljudi rade posle osam uveče. I pronađem preko satelita turski kanal Poziv 041, vesele devojke. I to krene da ide u etar. Nedugo zatim, sekretarica mi kaže: „Došla neka grupa važnih Srba iz Prištine i direktor TV Prištine, mnogo su ljuti i hoće kod vas.“ Znao sam zbog čega dolaze, ali sam ih primio. Nisam im dao da sednu. Kažu: „Ovo nema smisla, ono što puštate na onoj televiziji.“ Pitam: „Kojoj?“ Pravim se da ne znam. „Na onoj AS“ – odgovaraju. Ja im kažem: „Pa što vi to gledate? Nisam to za vas napravio. Napravio sam za Albance da gledaju, da sede kod kuće, da ne izlaze i ne napuštaju Kosovo.“ Oni kažu: „Ti si lud.“ Možda i jesam, ali sam uspeo.

Takođe, tada su bili pregovori o univerzitetu. Milan Milutinović me je pozvao da mi prenese da bi trebalo da se sprovede ideja da se studira na albanskom jeziku, i to tako da pre podne bude nastava na albanskom, a po podne na srpskom. Nisam se složio. Rekao sam da kada Srbi drže nastavu okače sliku Svetog Save ili Slobodana Miloševića, a slike Skenderbega ili Rugovekada kad dođu Albanci. Počnu da bacaju slike, da se tuku.

Milutinović mi kaže: „Moramo to da potpišemo, u suprotnom će nas bombardovati.“ To je bio mart 1998. Rekoh mu: „Možeš ti da potpišeš šta god hoćeš, ali ovo će izazvati veći konflikt nego da ništa ne potpišemo.“ Na kraju mi je rekao: „Onda ti sedi tu s njima.“ Moj predlog je bio podela prostora na šest fakulteta, nova zgrada, u početku su se Albanci bunili. Pričao mi Rugova da su čak bili protiv. Ali kad su videli prostor, pobili su se među sobom ko će u koji kabinet. S Eparhijom raško-prizrenskom i episkopom Artemijem napravili smo ugovor o doživotnom korišćenju prostora za srpsku zajednicu, a stari deo su koristili Albanci. U EU nisu verovali da će se to sprovesti, ali mi jesmo.

BONUS VIDEO