Kada Crkva u molitvenom tihovanju proslavlja jednog od svojih najvećih bogoslova, Svetog Justina Ćelijskog, setimo se i suza koje su potekle nad njegovim odrom, reči koje su uzdrmale temelje ravnodušja i glasa učenika koji je tada, pred narodom i večnošću, izrekao istinu opasnu za svako doba. Bio je to mitropolit Amfilohije Radović, tada još profesor Bogoslovskog fakulteta, koji je tog dana u manastiru Ćelije – u srcu Srbije i u srcu tame jedne epohe – održao besedu oca, učenika i proroka. Besedu zbog koje su vlasti zadrhtale, a narod u dahu slušao. Besedu koja i danas odzvanja kao duhovna opomena i svetosavsko jevanđelje.
– Osamdeset pet godina proveo je na zemlji ovaj Sveti pokojnik koji počiva pred nama. Svih tih osamdeset pet godina svojih on je prineo na dar toj svetoj Blagovesti rođenja Sina Božjeg! Ceo njegov život, od početka do kraja, zaista je bio blagovest, blagovest večito nova, koja se čuje i traje već hiljadama godina. On je bio jedan od bezbrojnih vernih svedoka te Blagovesti. Svedočio je rečju svojom, svedočio je životom svojim, svedočio je i samim rođenjem svojim, posvedočio i svojom smrću – započeo je Amfilohije svoju besedu nad odrom oca Justina, podsećajući da je sveti starac rođen i preminuo na isti praznik – Blagovesti.
Govorio je učenik o učitelju kao o proroku, kao o svecu koji se ne uklapa u svakodnevicu, koji remeti mir mrtvih savesti:
– Iz svetog korena niču sveti plodovi. Blažena su pokolenja i ono korenje koje se završava takvim plodom kakav je bio Otac Justin. Na svakom mestu gde se Otac Justin pojavio i gde je živeo i radio, oko njega bi se uzburkale ustajale bare; njegov uspravni stav i ognjena priroda uzburkavali su more sive svakidašnjice.
Govorio je i o neizrecivoj ljubavi Svetog Justina prema Hristu:
– Niko u istoriji ovog naroda nije tako duboko osetio, opevao i opisao čudesni lik Logosa Božjeg, Bogočoveka Hrista, ovaploćenog od Presvete Djeve i Duha Svetoga za spasenje roda ljudskog. U svim svojim delima, u svim svojim molitvama, u svim svojim uzdasima – jednom rečju, celokupnim svojim životom otac Justin se trudio da opeva, da izrazi, da opiše rečju neopisivi Lik Hristov, da odmuca svoju vulkansku ljubav prema Bogočoveku Hristu.
Ali ono što je ovu besedu učinilo istorijskom, što je dovelo do toga da se nad mitropolitom nadvije pretnja hapšenjem, jeste njegov neustrašiv poziv narodu da se probudi:
– Zato što je on osetio, i to više nego iko drugi kod nas u naše vreme, izuzev njegovog učitelja vladike Nikolaja, da celokupna evropska kultura hita ka nekakvom stravičnom ćorsokaku, da se vraća drevnom mnogoboštvu, idolopoklonstvu, i to upravo stoga što previđa i zaboravlja i izbacuje iz ove vasione i iz ljudskog uma i srca, izbacuje iz ljudske kulture i istorije, kao i iz života ljudskog društva: jedinog istinitog Boga i istinitog Čoveka, jedinog istinitog Gospoda i Spasa, jedinog večnog Logosa Božjeg.
Poput novog Jeremije, Amfilohije pita narod da li će čuti proroka svog vremena:
– Upućivao je, dakle, otac Justin svoju ognjenu i bogonadahnutu reč sa ovog mesta naciji kojoj je pripadao i svetu u kome je živeo. I ja pitam vas koji ste se okupili danas ovde da odamo poslednju poštu ovom svetom pokojniku i koji me slušate – pitam vas: da li smo čuli njegovu reč i da li ćemo čuti i poslušati njegovu poruku? Da nismo ostali gluvi za njegovu poruku? Da nećemo ostati gluvi i neprijemčivi za njegovu blagovest? Neće li se možda i nama desiti da budemo slični onima koji su ubijali proroke, pa im onda podizali spomenike?
A onda dolazi vapaj koji se i danas, poput jeka iz dubine naroda, prenosi kroz vreme. Vapaj upućen ne samo zemlji, nego i nebu. Vapaj pred licem svetaca srpske duhovnosti:
– Odlazeći za Nebesku Srbiju, u tuzi za tobom i nad sobom, jedno te molimo: pozdravi tamo svetoga starca Simeona Mirotočivog i zamoli ga da nam oprosti što svete granice srpskih zemalja, njihove duhovne granice i duhovne temelje – ne čuvamo. Pozdravi tamo i svetitelja Savu, njegovog sina i tvorca naše nacije i kulture, i kaži mu da se ne prosvećujemo njegovom prosvetom i da nismo sačuvali hiton Crkve svetosavske nepocepan. Pozdravi i svetog velikomučenika kosovskog Lazara i kaži mu da se kandilo vere gasi na njegovom Kosovu – ređao je Amfilohije, a prisutni su ćutali u zaprepašćenju – i divljenju.
– Kaži im i to, oče sveti, da ima hramova koje su oni gradili i za koje su ginuli, pretvorenih u štale za stoku, da ima čak i opoganjenih hramova! Kaži im da ima i grobova onih koji su pali za Krst časni i slobodu zlatnu – oskrnavljenih, na kojima nema niko da zapali sveću. Kaži nebeskoj svetoj Srbiji i ono što je najstrašnije… Kaži im da se gasi sveta vera u deci srpskoj! U našoj školi ubija se Bog! Na našem Univerzitetu, na kome si i ti predavao, razapinju Hrista! Iz naše prosvete izbacuju Svetog Savu, njenog tvorca!
Te reči – izgovorene iz srca ranjenog verom i ljubavlju – bile su opasne u ono vreme, ali su još opasnije i danas, ako ih zaista čujemo. One su pokazale da u narodu još ima svetilnika koji ne pristaju na kompromise s mrakom.
Zato danas, kada Crkva proslavlja Svetog Justina Ćelijskog, sećamo se i besede mitropolita Amfilohija kao blagoslova, ali i kao opomene. Njihova duhovna bliskost, njihova reč, njihova suza – ostaju urezani u dušu naroda. I neka ne zaboravimo: ako ne budemo hteli da ih čujemo, oni će nam oprostiti. Ali istorija i budućnost – neće.
Advokat Aleksandar Radovanović, glavni pravni savetnik Eparhije raško-prizrenske, u svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, analizira novi napad na crkvu Hrista Spasitelja u Prištini kroz lažne optužbe i razotkriva skrivene motive šovinističke propagande.
Drugog dana svoje posete južnoj srpskoj pokrajini, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je Liturgiju u manastiru Visoki Dečani, poručivši vernicima da neprijatelji nisu ljudi, već smrt – jedini istinski protivnik, koga je Hristos pobedio iz ljubavi prema svakome od nas.
Sve više pravoslavaca iz Srbije i sveta dolazi na Kosovo i Metohiju — ne kao turisti, već kao hodočasnici koji tragaju za svetlošću, utehom i korenima. U svom autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, Maria Vasić, otkriva se kako meštani, zatečeni tom radošću, širom otvaraju vrata svojih domova — i svojih srca.
Incident u Severnoj Mitrovici izazvao je buru u javnosti i oštar odgovor Crkve, koja upozorava na rastuće pritiske nad Srbima na Kosovu i apeluje da hitno reaguju kako bi se sprečila dalja eskalacija.
Nedaleko od Kosovske Kamenice, sabrali su se vernici iz raznih krajeva okupili na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene. Pod vođstvom mitropolita Teodosija, osveštane su nove crkvene prostorije, a liturgija je odisala jedinstvom, verom i nadom u opstanak Srba na svetoj kosovskoj zemlji.
U manastiru posvećenom Svetim Kozmi i Damjanu, na mestu koje je nekada bilo srušeno i zapaljeno, dešavaju se nepojmljive isceliteljske priče; tu, pod senkom minareta, Božija sila spaja ono što ljudski um ne može razumeti – muslimane i pravoslavce u tišini oproštaja i zajedničke vere u čudo.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
U drevnom hramu Bogorodice Ljeviške, uz molitve, suze i pesmu, obeležen je završetak školovanja desete generacije obnovljene prizrenske Bogoslovije — simbola postojanosti, vere i nade u srcu Metohije.
U srcu Kosova i Metohije, pod svodovima drevnog manastira, služena je liturgija koja je postala mnogo više od verskog obreda – postala je podsećanje ko smo, odakle dolazimo i zašto ne smemo zaboraviti ono što nas veže.
Predstavnici OCA tvrde da crkva pripada vernicima i da će hram ostati otvoren za sve koji žele da učestvuju u bogosluženju u duhu kanonskog jedinstva i vere.
Reči svetitelja iz Grčke razotkrivaju najopasniju prevaru tame: đavo postaje moćan samo ako mu damo pravo i poverujemo u njegovu silu. Ali kada mu se suprotstavimo sa smirenjem i verom – on nestaje poput praha.
Za hrišćanina, iskušenje je prilika da pokaže veru, istrajnost i ljubav prema Bogu uprkos okolnostima.
Na periferiji ruske prestonice, između svetlosti mozaika i senki istorije, uzdiže se hram koji čuva duhovnu snagu nacije i duboke simbole neispričanih sudbina.
Na periferiji ruske prestonice, između svetlosti mozaika i senki istorije, uzdiže se hram koji čuva duhovnu snagu nacije i duboke simbole neispričanih sudbina.
Umesto izraza „igre na sreću“, kakvim su ovaj način zarade želeli da predstave ljudima, sveštenik insistira da ga nazivamo pravim imenom.
Na naučnom skupu u organizaciji Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči otvorena su najdublja pitanja hrišćanske teologije: da li arijanizam živi i danas, šta nas uči Sveti Sava i kako izgleda dijalog Jerusalima i Atine u vremenu razdvojenih svetova.
Ističe da je društvo zakazalo, kada je pristalo na takvu ucenu, novčani nedostatak – koji svojim radom moraju da nadomeste oba člana porodice.
U crkvenom kalendaru, nedelja nije dan kada se „ne radi“ zato što je to zabranjeno, već zato što je posvećena višem cilju.
Rođen na Blagovesti, praznik na koji se i upokojio, ovaj duhovni gorostas proveo je ceo život između progonstva, molitve i borbe za istinu. Zbog svojih stavova bio je sklanjan, saslušavan i tiho gonjen – a danas ga narod slavi kao sveca koji i dalje menja ljudske sudbine.
Ne treba vam ništa skupo: od krompira, povrća i malo sira nastaje nezaboravno starinsko jelo koje se u različitim krajevima drugačije zove, ali svuda miriše na dom, tradiciju i ljubav.
POGLEDAJTE JOŠ:
“VERA IMA SILU I MOĆ DA OBLIKUJE ZAJEDNICU”: Patrijarh Porfirije služio liturgiju u Zemunu na Nedelju svih svetih
Novi brutalan napad: Izrael gađao najdublje na teritoriju Irana do sada!
KURTIJEVI SATRAPI NASTAVLJAJU IŽIVLJAVANJE NAD SRPSKIM ŽIVLJEM! Uhapšen još jedan srpski policajac – SADA RAZDVAJAJU I PORODICE