NEMAJU PRAVO NA SLOBODAN I DOSTOJANSTVEN ŽIVOT! Romska tragedija na Kosovu: „Zašto smo ćutali dok su goreli u plamenu istorije?“

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1.200 i 4.000 civila i da je ranjeno više od 12.000 osoba. 

Veliki broj ljudi je raseljen sa Kosova i Metohije, a Željko Šajn je za Kosovo onlajn pisao o stradanju Roma. Njegov tekst prenosimo u celosti.

– Strah izazvan bombardovanjem raselio je veliki broj Roma sa Kosova širom sveta. Oni koji su ostali suočeni su sa svakodnevnim izazovima i gotovo onemogućenim uslovima za slobodan i dostojanstven život. Mnogi su, pod pritiskom okolnosti, prihvatili novi identitet – „Aškalije”, koristeći albanski jezik kao maternji i politički se integrišući isključivo u albanske političke strukture, bilo da su na vlasti ili u opoziciji. U okviru nealbanskih političkih opcija, posebno u parlamentu, gotovo da ih nema.

Dodatni aspekt institucionalne diskriminacije jeste ograničen pristup obrazovanju, zdravstvenim uslugama, tržištu rada i pravosuđu. Brojne romske porodice i dalje žive u improvizovanim kampovima bez osnovne infrastrukture, pod nadzorom međunarodnih misija koje ne nude dugoročna rešenja. Romi su u velikoj meri isključeni iz procesa donošenja odluka, a njihova politička participacija je svedena na simboličan nivo, bez stvarnog uticaja na tokove koji se tiču njihove zajednice.

Ovakva situacija otvara ozbiljna pitanja društvene i političke fragmentacije, pri čemu dolazi do asimilacije nealbanskog stanovništva – konkretno Roma – kroz formalnu multikulturalnost, iza koje se često krije brisanje etničkog identiteta. Naravno, svako ima pravo da se izjasni u skladu sa svojim osećajem pripadnosti, ali okolnosti u kojima se to dešava ukazuju na dublji problem.

Fenomen masovnog identitetskog preimenovanja i političkog prelivanja svedoči o činjenici da se na Kosovu i Metohiji živi u uslovima kvazidržavnog poretka, gde nema istinske demokratije ni pluralizma, a nacionalne manjine su faktički obespravljene. Za razliku od toga, u međunarodno priznatim državama, poput Srbije i Severne Makedonije – članicama Ujedinjenih nacija, garantovana su osnovna prava na slobodu izražavanja, etničko samoodređenje i političko učešće.

Proces asimilacije pod novim imenima – „Aškalije” i „Egipćani” – bio je vođen ne prirodnim tokom društvene integracije, već kao deo političke strategije kojom se romska zajednica fragmentiše, razvodnjava i potiskuje sa političke, kulturne i identitetske mape regiona. Tako se, pod okriljem međunarodne zaštite i u senci formalne demokratizacije, sprovodi forma tihog, ali sistematskog kulturnog brisanja, što se u savremenoj stručnoj literaturi sve češće prepoznaje kao kulturni genocid.

Poseban problem predstavlja i institucionalna marginalizacija Roma u posleratnom periodu. U Ahtisarijevom planu iz 2007. godine, koji je poslužio kao temelj za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, Romi se pominju samo usputno, kao deo „nevećinskih zajednica”. Njihova prava nisu eksplicitno zaštićena, a praksa implementacije pokazuje duboko ukorenjenu nejednakost. Ustav samoproglašenog Kosova ne priznaje romski jezik kao zvanični, čime se potvrđuje njihova statusna nevidljivost u političkom i kulturnom poretku.

Stoga je važno da se tragedija Roma na Kosovu i Metohiji 1999. godine sagleda ne samo kao deo lokalnog konflikta već i kao paradigma šireg problema – nevidljivosti, isključenja i istorijske nepravde nad jednim evropskim narodom. Priznavanje ovog poglavlja nije samo čin pravde prema romskoj zajednici, već i test zrelosti savremenih evropskih društava i međunarodnih institucija.

U širem okviru selektivnog pamćenja i ignorisanja istorijskih stradanja, ostaje pitanje i uloge velikih religijskih autoriteta. Vatikan, koji nije priznao nezavisnost Kosova, do danas nije zvanično priznao Porajmos, genocid nad Romima, niti je ovaj zločin obuhvaćen memorijalnim praksama koje se sprovode u ime univerzalne pravde. U tom svetlu, izostaje i moralna reakcija koja bi mogla doprineti rehabilitaciji istorijskog dostojanstva romske zajednice.

Korak ka tome pak napravio je papa Francisko. Tokom svoje posete Slovačkoj 2021. godine, papa je posetio romsko naselje u Košicama, gde je izgovorio reči koje su za mnoge Rome bile prvi znak da ih je neko uistinu čuo: „Često ste trpeli predrasude i teške nepravde, diskriminaciju i stigmatizaciju. Time smo svi postali siromašniji, siromašniji u čovečnosti.” Ova poseta nije bila samo simbolična – ona je predstavljala čin priznanja i suočavanja sa istorijskom nepravdom, ali i retki gest suprotstavljanja duboko ukorenjenom preziru prema Romima u evropskoj kulturi.

Papa Francisko time se pokazao kao duhovni lider koji razume dubinu patnje naroda na društvenoj margini. Njegove reči ne mogu izbrisati prošlost, ali mogu otvoriti prostor za dijalog, za kolektivno priznanje i za moguću tranzicionu pravdu, o čemu je govorio u ekskluzivnom intervjuu koji sam imao čast da uradim sa njim za „Politiku”. To je bio prvi intervju koji je Sveti otac od postojanja Vatikana dao jednom listu na Balkanu. Njegove reči bile su upozorenje na događaje sa kojima smo se, nažalost, suočili.

Pred nama danas stoji pitanje: da li savremena Evropa može da zadrži kredibilitet svojih vrednosti ako ignoriše jednu od najslabije zaštićenih etničkih grupa kontinenta? Ako težimo međunarodnom poretku zasnovanom na pravu, a ne na sili, tragedija Roma na Kosovu mora biti sagledana u celini, uključujući i njene kulturne, identitetske i političke dimenzije. Oni koji su nasilno prognani, čiji je jezik potisnut, a kultura sistematski uništavana ne smeju ostati izvan kolektivnog pamćenja savremene Evrope. Pravda za Rome nije samo pitanje jedne etničke grupe, već pitanje temeljnih principa na kojima počiva međunarodni poredak – ili bi bar trebalo da počiva. Ova tema zaslužuje mesto na konferencijama, u medijima, u obrazovnim institucijama i političkim agendama.

Neophodno je razmisliti o tome zašto smo kao civilizacija – mediji, političari, akademska zajednica i međunarodne organizacije – uporno ćutali kada su Romi goreli u plamenu istorije. Nije li ćutanje znak odobravanja i saučesništva?

S druge strane, neophodno je vratiti kolektivnu svest na činjenicu da romska kultura nije isključivo vezana za sliku siromaštva i marginalizacije. Naprotiv, brojni pojedinci romskog porekla ostavili su dubok trag u svetskoj umetnosti, nauci i kulturi. Možda ne znate, možda ćete se začuditi, ali Pablo Pikaso, Čarli Čaplin i Jul Briner – svi su imali romsko poreklo. Iza sebe su ostavili dela nesagledive vrednosti i uticaja, iako se za života često nisu otvoreno identifikovali kao Romi. Upravo ta tišina o sopstvenom poreklu osvetljava dubinu problema o kojem danas govorimo – da i među onima koji su uspeli postoji strah od predrasuda i društvene stigme.

Naravno, neophodno je i veće angažovanje samih Roma u procesima obrazovanja, kulture, političkog učešća i ekonomskog razvoja. Ali jednako je važno i da većinsko društvo prepozna sopstvenu odgovornost u stvaranju prostora za tu participaciju. Izgradnja tolerantnog, pravednog i inkluzivnog društva nije jednostrani zadatak. To je zajednički izazov i put koji moramo deliti – napisao je Željko Šajn.

BONUS VIDEO