U tihim časovima pred zoru, kada duša najjasnije čuje otkucaje večnosti, jedan ruski sveštenik, ponizni sluga Božiji, piše reči koje će vekovima odzvanjati kroz umornu i pokolebanu savest sveta. Sveti Jovan Kronštatski, duhovni stub carske Rusije, nije samo propovedao o veri — on je gledao u budućnost. I to ne očima pesimiste, već očima proroka. Njegove misli, zapisane 1901. godine, odzvanjaju danas, 124 godine kasnije, sa neobjašnjivom jasnoćom — kao da su upravo sada napisane.
U jednoj od svojih zapisanih opomena, Sveti Jovan kaže:
– Dolazi vreme kada će ljudi istinu nazivati laži, a laž istinom; kada će se svetinje gaziti, a greh slaviti kao sloboda i pravo.
Nisu li ovo upravo reči koje opisuju naše vreme? Kada se istina relativizuje, kada se sve više sveta udaljava od Boga i kada se oni koji se drže zapovesti Božijih nazivaju zaostalima, fanatičnima, pa i opasnima za moderno društvo. Sveti Jovan je već početkom 20. veka sagledao duhovnu tamu koja se nadvila i koja će, kako kaže, postajati sve gušća:
– Duše će otvrdnuti. Ljubavi će nestati. Ljudi će postati kao senke bez topline. A u Crkvi – neznanje, hladnoća i ravnodušnost.
Zatim dodaje i datum: 26. januara 1901. godine. Tog dana beleži stanje naroda oko sebe, ali i predoseća opštu sliku koja će se proširiti svetom: narod, piše on,
– ne veruje ni u šta, ničemu se ne nada, ništa ne voli… Samo zabava, novac i sujeta.
I zaista, kada pogledamo savremeni svet — zar nismo tačno tu gde je on, još tada, duhovnim vidom pokazao?
Međutim, sveti Jovan nije prorok beznađa. U njegovim rečima svetli vera, kao plamen kandila koji ni vetrovi iskušenja ne gase. U jednoj od najpotresnijih rečenica piše:
– Neće neprijatelj Crkve prestati da je udara, ali je neće ni srušiti. Sve dok bude makar jedan pravednik, Gospod neće napustiti narod.
To je suština duhovne borbe. Nije reč o brojevima, sistemima, ideologijama. Reč je o čistoti srca i vernosti Bogu. Jedan pravednik — to je dovoljno da Gospod ostane uz narod.
Na drugom mestu piše:
– Dolazi vreme kada će se hrišćanin prepoznati ne po rečima, već po ranama koje nosi.
Ove reči odjekuju kao reči apostola. Da, biti hrišćanin u ovom vremenu znači biti spreman na podsmeh, na izolaciju, ponekad i na progonstvo — makar tiho, ali bolno. Jer svet ne podnosi svetlost istine. A ipak, upravo u tim ranama leži svedočanstvo da pripadamo Hristu.
U zapisima iz 1902. godine, sveti Jovan već vidi i poslednje drhtaje duhovnog zdravlja u svetu:
– Ako se ne pokajemo, Gospod će dopustiti nesreće… ali ne da bi nas uništio, već da bi nas prizvao sebi.
I danas, kad svet posrće pod teretom nesigurnosti, ratova, duhovne praznine i globalnih kriza, ovi zapisi dolaze kao duhovna mapa. Oni nisu zapisani da bi nas uplašili, već da bi nas probudili.
Na kraju, sveti Jovan ostavlja rečenicu koja je istovremeno molitva i upozorenje:
– Još ima vremena… Pokajmo se, dok ne postane prekasno.
Možda je ova rečenica najvažnija od svih. Jer ako je pre više od veka postojala nada — ona postoji i danas. Samo je potrebno da se bar jedan čovek — možda ja, možda ti, možda neko od onih koji ovo čitaju — pokaje i zapali malu sveću u svom srcu. A Bog će, kao i uvek, učiniti da ta svetlost obasja i mnoge druge.
Kada život krene nizbrdo, a srce zavapi: „Zašto baš meni?“, možda nije reč o kazni, već o tajanstvenom duhovnom nasleđu koje se nevidljivo prenosi kroz pokolenja.
U ranom hrišćanstvu za reč ,,greh” korištena je grčka reč ,,amartija” (ἁμαρτία) koja se koristila u streličarskom sportu i značila je promašaj mete, cilja.
Bog je taj koji priziva u život i koji poziva iz ovog života. Dakle, Bog ima konačnu reč, govori otac Aleksandar o samoubistvu, ali i naglašava da niko nikome, ipak, ne sme i ne treba da sudi.
U vremenu kada svetinje postaju meta relativizacije reči Svetog Pajsija odzvanjaju kao opomena: od umanjivanja svetitelja do opasnog puta ka zaboravu Boga kao Stvoritelja i Oca.
POGLEDAJTE JOŠ:
KAKO DA PROVERITE DA LI TREŠNJE KOJE KUPUJETE IMAJU CRVE?
Bum: Partizan doveo novog golmana, svi ga dobro znaju
NAUČNICI NASA-E POTVRDILI BIBLIJSKI ZAPIS: Mesec je zaista bio „krvav“ u noći Hristovog stradanja