„UPOZNALI SMO SE U CRKVI, A RAZVELI PRED SUDOM”: Svedočanstvo razvedenog čoveka koji traži savet od sveštenika Petra – pogađa u srce

Brak kao stalna žrtva, a ne trijumf

U pravoslavnom učenju, brak je podvig, a ne nagrada. On je ikona Hristove ljubavi prema Crkvi — ljubavi koja se daje do kraja, bez ostatka, bez proračuna.

– Brak podrazumeva svakodnevno umiranje za drugog. Ako u nama dominira egoizam, to će neminovno razoriti strukturu porodice. Ljubav nije u tome da neko uvek daje, a drugi uvek prima. Igra sa jednim golom ne traje dugo – objašnjava sveštenik i dodaje:

– Čovek može da nosi breme i da pokazuje čuda strpljenja, ali ako nema reciprociteta, ako druga strana ne nauči da voli, da podnosi i trpi, dolazi do zamora. Tada, čak i u braku koji spolja deluje skladno, počinje da buja egocentrizam.

Perfekcionizam kao duhovna zamka

Zanimljivo je što Kolomejcev ukazuje i na psihološke obrasce koji se često kriju iza religioznosti.

– Postoji takozvani ‘porodični heroj’ – perfekcionista koji sve drži pod kontrolom. Sve mora da izgleda savršeno. Ali jednog dana ta osoba se umori. Više ne oseća radost, jer se veza pretvorila u predstavu.“

Religioznost bez života, vera bez radosti, brak bez dodira svakodnevice — sve to može postati teret. „Ako imate desetoro dece zbog slike o sebi kao velikom roditelju, a ne zbog istinske radosti u očima svakog deteta, to će se kad-tad urušiti – napominje on.

Crkvena zajednica kao utočište i ogledalo

U parohiji oca Petra postoji zajednica „Kana“ – pokret koji okuplja bračne parove na duhovne razgovore. Tu se ne dele saveti „s visine“, već svedočenja iz ličnih borbi. Kada se u krizi čuje iskustvo onog drugog, nastaje tiho prepoznavanje: „Nisam sam. I drugi su prošli kroz isto.“

Shutterstock/Mykola Komarovskyy

 

– Važno je znati kada potražiti pomoć . kaže otac Petar i dodaje:

– Crkva ne odbacuje psihologiju. Naprotiv, ako sveštenik ne razume unutrašnji svet čoveka, kako će mu pomoći? U tome je i snaga parohijskog savetovališta — ono ne traži savršenstvo, već iskrenost.

Porodica nije idol, već mesto preobražaja

Sveštenik Kolomejcev se priseća oca Mihaila Špoljanskog i njegove supruge, koji su nakon gubitka svoje dece otvorili dom za tuđu.

.- Za njih, ljubav nije bila apstrakcija. Njihova porodica je bila bašta — ne savršena, ali stalno negovana.

Na kraju, sveštenik podvlači:

– Ne treba čuvati brak samo zbog dece, ali treba se boriti za porodicu dokle god postoji nada. Ako je brak postao mesto patnje i duhovne smrti, Crkva ne zatvara oči. Postoje situacije kada je razvod manji greh od ostanka u vezi koja truje i lomi. Ali odluka o tome mora biti duboko promišljena, sa molitvom i savetovanjem.

Ljubav kao sloboda, vera kao snaga, brak kao škola

„Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ – podseća nas Sveto pismo. Ako ne poznajemo sebe, svoje granice, svoje želje, nećemo moći da upoznamo drugog. Religioznost nas ne oslobađa od truda, ali nam daje snagu da se ne umorimo. I zato, kada brak puca, to nije uvek znak da je vera zakazala — već da je vera možda prvi put pozvana da se istinski pokaže.

Jer, sve se u životu leči. Ali isceljenje ne znači da neće ostati ožiljak. I to je u redu. I ožiljak je svedočanstvo da smo preživeli. Da smo voleli. Da nismo odustali lako. U toj tišini posle bure, vera ne donosi automatsku sreću, ali pruža ruku. I vodi dalje. Po mogućnosti – zajedno.

U duhovnom pristupu bračnim krizama, otac Gojko Perović
ističe važnosti ljubavi i strpljenja, ali govori i o granicama koje ne treba preći i kada je pomirenje besmisleno.

Kako duhovna ravnoteža može promeniti život žene koja se suočava sa ljubavnim previranjima, verom i porodičnim problemima? Protiv nje je borba između prošlih grešaka i novih ljubavi, a otac Andrej daje oštar, ali duhovno smiren odgovor.

U doba kada se ljubav meri interesom, a žrtva smatra slabošću, život Svetog Serafima Viričkog i shimonahinje Hristine osvetljava tihi put dvoje supružnika koji su, nakon smrti deteta, izabrali najuzvišeniji čin predanja — monaštvo. Njihova priča nije bajka, već svedočanstvo o tome kako Hristova ljubav menja oblik, ali nikada ne prestaje.

Navodi da je snaga molitve bila toliko jaka, a čudu je svedočila samo nekoliko meseci nakon usrdnog moljenja.