Dok crkvena zvona na Vaskrs radosno oglašavaju Hristovo Vaskrsenje, kroz ulice malog mesta Lanžhot na jugu Moravske oblasti u Češkoj, odzvanja još jedan, drevni narodni ritam: škripa čizama, smeh mladića, topot konja i šušanj vrbovih grana – „žila“ – koje simbolično „donose zdravlje“ devojkama iz sela, istina na pomalo neobičan način. Uskršnji ponedeljak u Podlužju nije samo nastavak liturgijskog slavlja – to je dan kada se vera, običaj i narodna radost spajaju u živu, šarenu povorku mladosti i tradicije.
Šiba što zdravlje donosi
U ovom kraju pomlázka ne nosi ime iz standardnog češkog jezika – ovde se naziva „žila“, što na lokalnom dijalektu znači „žila života“. Zaista, veruje se da vrba – kao simbol proleća, života i zdravlja – prenosi svoju snagu na onoga koga dotakne.
Mladići iz lokalne folklorne grupe – „šohaji“ – u tradicionalnim nošnjama, kreću još u rano jutro u obilazak kuća u kojima žive devojke iz iste grupe. Svaka poseta je mala svečanost: uz pesmu, šalu i obredno šibanje, domaćini nude kolače, rakiju, jaja i osmehe. Devojke potom vežu šarene trake na žile, kao znak zahvalnosti i pažnje.
Ipak, ovaj običaj, ma koliko vedar i razigran bio, nosi sa sobom dublji hrišćanski kontekst – on je izraz narodne pobožnosti utemeljene u radosti Vaskrsenja.
Paganstvo pročišćeno verom
Istoričari folklora ističu da običaji poput „pomlázke“ imaju pretkršćanske korene – potiču iz starih slovenskih obreda plodnosti i obnavljanja prirode. No, s hrišćanstvom nisu nestali, već su se preoblikovali.
– Hrišćanstvo nije ukinulo sve narodne običaje, već im je dalo novi smisao. Prolećno šibanje vrbom, kao simbol rađanja i snage, dobilo je svoje mesto unutar velikog slavlja Vaskrsenja – kaže za češki etnolog Pavel Hajek, prenose lokalni mediji.
Dok u crkvi vernici slave pobedu života nad smrću, u selima poput Lanžhota taj život se slavi u hodu, pesmi i kontaktu s prirodom, koji je ukorenjen u Božijem stvaranju.
Da li je ovo katolički običaj?
Običaj „pomlázke“ jeste deo zapadnohrišćanskog (katoličkog) kulturnog prostora. Prisutna je u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Poljskoj i vezuje se za katoličku liturgijsku praksu, jer se slavi u sklopu Uskršnjeg ponedeljka, koji ima posebno mesto u katoličkom kalendaru.
Za razliku od pravoslavne tradicije – gde se drugi dan Vaskrsa obeležava liturgijski, uz litije i porodična okupljanja, ali bez običaja šibanja ili polivanja vodom – u katoličkim zajednicama ova praksa je deo narodne pobožnosti i često je uključena u zvanične gradske i parohijske manifestacije.
Vera koja se vidi
U Podlužju, a posebno u Lanžhotu, ovaj običaj nije samo folklorna atrakcija, već živi izraz vere. Mladi koji učestvuju često dolaze u crkvu pre obhodnje. Žene pripremaju domove ne samo za goste, već i za blagodat.
– Bog je u svemu što se tog dana događa – kaže gospođa Jitka, baka jedne od devojaka.
– U osmehu, u toplom hlebu, u toj žili života što se prenosi s ruke na rame. To je vera koja ne stoji samo u knjigama, nego hoda selom – dodaje baka Jitka.
Običaj pod pretnjom zaborava?
Iako se u nekim delovima Češke ovaj običaj izgubio pod pritiskom savremenog načina života, u Podlužju ga s ponosom čuvaju. Mesta poput Lanžhota svesna su da je očuvanje običaja jednako očuvanju identiteta. U školama, vrtićima i lokalnim kulturnim centrima deca se uče kako se plete žila, kako se peva, kako se slavi Vaskrs – ne samo kao religijski čin, već i kao zajednički duhovni i kulturni događaj.
Most između vera i kultura
Možda je najveća vrednost običaja poput ovog to što on povezuje svetove: staro i novo, pagansko i hrišćansko, selo i crkvu, mladost i tradiciju. U vremenu kada se svet brzo menja, običaji poput „pomlázke“ ostaju sidro zajednice i dokaz da se vera može živeti – i kroz molitvu, i kroz osmeh, i kroz jedan dodir vrbine žile.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
Vaskršnji utorak, koji sledi, u narodnom verovanju ima posebno mesto – smatra se jedinim “dobrim” utorkom u godini.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
U pojedinim delovima srpskog naroda, običaji su posebno živopisni i vezani za čitav vaskršnji period.
Službe su iste kao i prethodna dva dana.
Na Vaskrsni ponedeljak se nastavljaju gozbe i veselja, na kome se ugošćavaju rođaci, kumovi, komšije i prijatelji.
Njegova sposobnost da se obraća ljudima u svim prilikama, kako u dobrim, tako i u teškim vremenima, ostavila je dubok trag.
Najosnovnije na Vaskrs jeste da se ode na svetu liturgiju gde se proslavlja vaskrsenje Hristovo, moli se Bogu i pričešćuje se, a kada se dođe kući, slavi se Vaskrs sa najmilijima, objasnio je sveštenik Žarko Marković.
Nakon upokojenja pape Franciska, u centru pažnje ponovo se našlo zagonetno proročanstvo svetog Malahija, koje predviđa dolazak poslednjeg pontifika i razaranje „grada na sedam brežuljaka“.
Papino telo je izloženo u domu Svete Marte, gde je stanovao.
Telo pape Franje trenutno je izloženo u kapeli u kući Santa Marta, gde je živeo tokom 12 godina, koliko je bio na čelu Rimokatoličke crkve.
Na papiru je pisalo da je beogradski nadbiskup Ladislav Nemet imenovan za rimskog kardinala, a odabir da pismo bude napisano na ćirilici je je bio evidentan znak uvažavanja srpskog kulturnog identiteta
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
Odgovor Svetog Pajsija, slomljenom ocu nastradalog mladića, izrečen bez osude, ali sa dubokom verom u Božiju milost, otvorio je prozor nade koji nikada neće biti zatvoren.
Na poziv Moskovske patrijaršije, poglavar Srpske pravoslavne crkve doputovao je u rusku prestonicu, gde je, zajedno s patrijarhom Kirilom, razgovarao s predsednikom Rusije o ulozi pravoslavlja u savremenom svetu i duhovnoj povezanosti dva naroda.
Prema lokalnom predanju, Sveti Rafail, Sveti Nikola i Sveta Irina i danas čine čuda. Verujući svedoče da im se svetitelji javljaju u vidu monaha ili prosjaka, ohrabruju ih i upućuju da dođu u manastir na poklonjenje.
U danima Svetle sedmice, patrijarh srpski Porfirije i patrijarh moskovski Kiril susreli su se u ozračju Vaskrsenja, svedočeći neraskidivo duhovno jedinstvo Srpske i Ruske Pravoslavne Crkve, uz poruke nade, ljubavi i vere u Hrista Vaskrslog.
Odgovor Svetog Pajsija, slomljenom ocu nastradalog mladića, izrečen bez osude, ali sa dubokom verom u Božiju milost, otvorio je prozor nade koji nikada neće biti zatvoren.
Prema lokalnom predanju, Sveti Rafail, Sveti Nikola i Sveta Irina i danas čine čuda. Verujući svedoče da im se svetitelji javljaju u vidu monaha ili prosjaka, ohrabruju ih i upućuju da dođu u manastir na poklonjenje.
POGLEDAJTE JOŠ:
„BLOKADA RTS ZLOČIN BEZ PRESEDANA“! Vučić: „Država će proceniti kada će nasilju reći kraj“!
ĐURĐEV IZNEO JASAN STAV: Život patrijarha Porfirija ugrožen, pozivam srpske službe bezbednosti i MUP Srbije da ga zaštiti!
RATNE PRIČE 1999. – Prava istina o Košarama: Udar s neba