TRAŽE OD DRŽAVE DA PRITISKA SUDOVE! Licemerna OPOZCICIJA bestidno koristi napade kako bi se dokopala vlasti!

Dvadeset dve godine je Radivoje Petrov Stojković direktor Gimnazije “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu i, kad se uz ime ove škole – s pravom! – piše „čuvena“, ne mala zasluga za to čuvenje pripada njemu. Sad se našao na meti opozicije, koja traži njegovu ostavku jer se usprotivio izlasku đaka s časova na demonstracije i jer je „odavanje pošte“ na raskrsnicama i trgovima nazvao „paganskim“, piše Kurir. 

Profesor je bio u pravu. U Srbiji se sećanje na pokojnika neguje verskim obredima u sakralnim objektima i na groblju, i to važi za sve konfesije. U pravoslavlju postoji četrdesetodnevni pomen, koji se vezuje za Hristovo vaznesenje…

Tako je 20. aprila 2003. u Hramu Svetog Save na Vračaru održan četrdesetodnevni pomen premijeru Srbije Zoranu Đinđiću. Pomenu, koji je služio episkop hvostanski Atanasije Rakita, prisustvovali su članovi Vlade Srbije, funkcioneri DOS i brojni građani. Sigurno je bio i Dragan Đilas. Za taj običaj, dakle, zna.

Ovaj se pomen daje ili četrdesetog dana od smrti, ili u subotu pre toga.

Pre tri dana bila je ta subota. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je četrdestodnevnom pomenu Nemanji Komaru iz Stepanovićeva i posetio porodicu stradalog Đure Švonje, a u nedelju je bio u kući porodice Firić, koja je u nesreći izgubila tri člana. Ni na jednom pomenu i ni u jednoj kući neke od žrtava tokom ova dva dana nije bio niko iz opozicije, iako su im usta puna saučešća.

Bestidno i licemerno, s drskošću koja je odavno prešla u cinizam, opozicija i grupice koje ona huška na blokade koriste poginule u Novom Sadu za svoje političke ciljeve. Navodno u njihovo ime, postavljaju se razni zahtevi – od očuvanja mosta na Savi do povećanja plata profesorima univerziteta i oslobađanja iz zatvora onih koji su napadali policajce prilikom protesta.

Niko od tih bukača niti od onih koji su ih na ulicu gurnuli ne bavi se „sitnicom“: kako mogu Vučić, Vlada, kako može bilo ko osim pravosudnih organa da pusti iz pritvora uhapšene? Na jednoj strani traži se jačanje nezavisnih institucija u društvu, a na drugoj se zahteva da se institucijama naloži da zažmure na jedno ili na oba oka i privedenima kaže: Slobodni ste!

Glasno se, stvaranjem buke i meteža, traži da sud osudi krivce za rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici, a u isto vreme – podjednako glasno – insistira se na nekažnjavanju onih koji su devastirali novosadsku Gradsku kuću! Niko, da se razumemo, ne kaže da su posledice ova dva dela iste, niti da kazna treba da je jednaka, ali isti princip mora da važi, mora da postoji nezavisno sudstvo koje odmerava krivicu i određuje kaznu. Jer, ako toga nema, nema ni pravde – ni za sadašnje ni za buduće krivce.

Uostalom, zamislimo situaciju u kojoj Vučić naređuje sudijama kako da postupe, i zamislimo Đilasa, Mariniku, Mikija, Ponoša… sve oni koji se na rečima zalažu za vladavinu prava kako na to reaguju?! Osim ako se njima i njihovima ne gleda kroz prste! Onaj ko misli da bi se i tada, u ime principa, bunili, u debeloj je zabludi.

Oni principe nemaju, jedina njihova misao je: zadovoljiti glad za vlašću!

Da su sposobni da osete stid, bar bi jednom zamucali kad tvrde da žale žrtve novosadske tragedije. Jer lažu da žale, kao što su prošle godine tvrdili da sve što čine, čine zbog žrtava zločina u „Ribnikaru“ i u Malom Orašju i Duboni.

Može li neko od njih sada da nabroji imena svih tada pobijenih, može li da dokaže da su ispoštovali zakletvu sa svakog mitinga „Srbije protiv nasilja“ da ih nikad neće zaboraviti? Naravno da ne može.

Tako će biti i s petnaestoro poginulih u Novom Sadu, u čije ime izazivaju haos na raskrsnicama i obustavljaju nastavu na fakultetima. Njihova zakletva trajaće do novogodišnjih i božićnih praznika, koliko i demonstracije…

To, naravno, ne znači da će žrtve biti zaboravljene. Osim njihovih najmilijih, sećanje na poginule čuvaće, kao što je obećao predsednik Aleksandar Vučić, država Srbija.

A ona će, uprkos naporima brojnih, da traje!