ONI SE SMATRAJU ZAŠTITNICIMA GLADNIH I SIROMAŠNIH: Danas su Sveti Stefan i Jelena (Štiljanović)

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 17. oktobar posvećuju svetom Stefanu i Jeleni Štiljanović.

Sveti Stefan i Jelena (Štiljanović)

Posle propasti Srpskog carstva u Smederevu 1459. godine srpsko despotsko dostojanstvo u Sremu i Slavoniji preuzima Stefan Štiljanović. Bio je rodom iz Paštrovića, odgojen u porodici utemeljenoj na hrišćanskim vrednostima i obučen u vojničkim veštinama.

Za vreme njegove vladavine bilo je teško, ispunjeno žestokim turskim zulumom i austro-turskim pritiscima, tokom kojih je Stefan mudro vodio svoj narod i hrabro ratovao protiv Turaka. Kada su, nakon svih ratnih pustošenja, Turci zaplenili svu stoku Srbima i odveli radno sposoban narod, u našem narodu je zavladala teška glad. Tada je Stefan Štiljanović otvorio svoje žitnice, podelio žito narodu i tako ga prehranio.

Čitavog života je pomagao narod i crkvu, pa ga je narod veoma voleo i poštovao, smatrajući ga za živog svetitelja. Upokojio se oko 1543. godine. Supruga Jelena i njegov verni narod sahranili su ga na brdu Đuntir.

Pravedna Jelena se zamonaši kao Jelisaveta. Netruležne mošti Svetog kneza Stefana Štiljanovića, zaštitnika gladnih i sirotih, naročito tokom ratova, teških vremena, napada neprijatelja i ličnih iskušenja, nalaze se u Sabornoj crkvi u Beogradu u levom kivotu. Kivot sa njegovim moštima otvara se utorkom na molebanu srpskim svetiteljima, a proslavlja se 17. oktobra.

Prepodobni Amon

Misirac rodom, i po zanimanju vinogradar. Njegovi srodnici i preko njegove volje su ga oženili, no on hteo da živi sa ženom, nego ju je od prvog dana zvao sestrom i savetovao je da čuva nevinost radi višeg blaga na nebesima. I tako su i živeli punih 18 godina. Posle, po dogovoru, žena je osnovala ženski manastir u njihovoj kući, a Amon ode u Nitrijsku pustinju, gde se predao podvigu otšelničkom.

Velike darove prozorljivosti i čudotvorstva je primio od Boga, piše u njegovim žitijama.

Neki muž i žena doveli su mu „pobesnela sina“ da bi ga izlečio molitvom. A  Amon to nikako nije hteo. No posle dugog navaljivanja roditelja, Amon im je rekao:

„U vašim je rukama i bolest i zdravlje deteta vašeg. Vratite onoj udovici (i reče joj ime) vola ukrađena, i ozdraviće sin vaš.“

Užasnuti roditelji ovakvom prozorljivošću svetitelja priznali su svoj greh i obećali su da će čim dođu kući vratiti ukrađenog vola. Tada se Amon pomolio Bogu, i ozdravi dete.

Amon je bio prisni drug Antonija Velikog. Kada je Amon skončao u Nitriji oko 350. god. Sveti Antonije iz svoje kelije je video dušu Amonovu u visinama i reče bratiji: „Danas se predstavi avva Amon, evo vidim dušu njegovu svetu kako je angeli nose na nebo“.

Prepodobni Pavle Preprosti

Do svoje 60. godine bio je oženjen. Kada je svoju ženu zatekao sa drugim, sve je ostavio i otišao u pustinju Svetom Antoniju, gde se i zamonašio. I ako je bio prost i neknjiževan, dospeo je do takvog duhovnog savršenstva, da je u svakome čoveku video dušu kakva je kao što obični ljudi vide telo jedan drugoga.

Bio je i veliki čudotvorac i u nekim slučajevima prevazišao je i Svetog Antonija. Skončao je u dubokoj starosti, 340. god.

Kada je počelo gonjenje hrišćana u vreme cara Avrelijana, Hariton je bio izveden na sud. Sudija mu je tražio da se pokloni idolima, ali mu Hariton rekao: „Svi vaši bogovi su besovi, koji su negda zbog gordosti svrgnuti s neba u ad preispodnji“.

Sveti Grigorije rukopoložio je mnoge sveštenike, osnivao škole i postavljao u njima učitelje, a Sveti Mihail
je na molbu velikog kneza Vladimira poslat od patrijarha Carigradskog u Rusiju, da krštava neznabožni narod.

Sveti sveštenomučenik Kiprijan i Justina devica bili su surovi mučeni zbog ispovedanja hrišćanstva.

Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.