Gusta šuma podno Ovčara ne otkriva odmah svoju najdublju tajnu. Tek kada se stigne do desne obale reke Zapadne Morave i kada se pogleda u tamni otvor stene, postaje jasno da se tu ne ulazi samo u pećinu, već u tišinu koja pamti. Kađenica nije običan speleološki prostor – ona je jedina pećina-crkva u Srbiji i jedno od najpotresnijih mesta kolektivnog stradanja u novijoj srpskoj istoriji.
Sakrivena između planina Ovčar i Kablar, na obali reke Zapadne Morave, Kađenica i danas stoji kao nemi svedok tragedije iz 1815. godine, iz vremena Drugog srpskog ustanka. U nju je, tražeći spas od turske potere, ušlo oko tri stotine žena, dece i staraca. Za sve njih, ovo utočište postalo je poslednje.
Zbeg koji se pretvorio u grobnicu
-Tokom 1815. godine, kada se vodila bitka na Ljubiću, Turci su poslali svoje vojnike da haraju po srpskim selima na planinama Ovčar i Kablar. Uplašeni za svoje živote, meštani su se masovno skupljali u zbegove i bežali od neprijatelja. Tako su pronašli i ovu pećinu u koju su se sakrili misleći da su bezbedni. Međutim, majka sa detetom izašla je ispred pećine, Turci su čuli plač bebe, prejahali tada plitku Moravu i pronašli odbegle Srbe – rekli su za RINU u TO Čačak.
Prema svedočenjima koja se i danas prenose, sudbina je zapečaćena u trenutku kada je jedna majka sa detetom izašla ispred ulaza. Plač bebe odjeknuo je preko tada plitke Morave. Turci su prejahali reku, pronašli zbeg i pozvali ljude da se predaju. Sećanja na ono što je čekalo zarobljene bila su jača od straha – niko nije izašao.
Reakcija je bila surova. Slama je nagomilana na ulazu, vatra je zapaljena, a dim je ispunio pećinu. Procene govore o oko 300 ugušenih, dok pojedini istorijski izvori navode da je broj stradalih bio i veći. Otuda i ime Kađenica – od turske reči „kad“, što znači dim.
Kada je stradanje dobilo oltar
Posmrtni ostaci stradalih ležali su decenijama, prekriveni čađi i prašinom, sve do 1936. godine. Tada je, po blagoslovu i nalogu vladike žičkog Nikolaja Velimirovića, pećina uređena kako bi se sačuvalo makar materijalno svedočanstvo o ovom stradanju. Kosti su sahranjene u dva kamena sarkofaga, a u središtu pećine podignuta je oltarska apsida.
Time je Kađenica dobila i jasno liturgijsko obeležje – postala je crkva bez zvona i ikonostasa, ali sa oltarom i mučeničkom tišinom koja snažnije govori od svake reči. Uoči Drugog svetskog rata uređen je i pristupni put, a ispred ulaza postavljen je drveni krst, visok više od 50 metara, kao znak stradanja i nade u vaskrsenje.
Pećina je skromna, bez pećinskog nakita koji privlači radoznale poglede. Njena vrednost nije u prirodnoj lepoti, već u pamćenju koje čuva.
Mesto do kog se ne dolazi slučajno
Danas Kađenica nije masovno posećena. Prilaz je težak i zahtevan. Put preko Zapadne Morave vodi preko dotrajalog mosta čiji se prelazak ne preporučuje, dok su planinarske staze preko Debele Gore naporne i dostupne samo iskusnijima. Kao da i sama priroda traži trud i nameru od onih koji žele da dođu.
Upravo zato, svaki dolazak ima težinu hodočašća. Svakog Vidovdana u Kađenici se služi parastos za postradale, da njihova žrtva ne ostane tek fusnota u istoriji. U toj pećini, gde su se dim i molitva spojili u jedno, pravoslavno sećanje dobilo je svoj kameni oltar – tih, ali nepokolebljiv.
Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Dok Srpska pravoslavna crkva 3. juna slavi Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu, tiho i dostojanstveno slavi se i sveta podvižnica iz Dečana – kćerka kralja Milutina i sestra Svetog Stefana Dečanskog, čije su svete mošti vekovima svedočile čuda i čuvale svetinju od zla.
Ugledni islamski učenjak i filozof otvoreno kritikuje osmansku prošlost i današnje političke igre, ističući potrebu za savezom muslimana i hrišćana u očuvanju istinske vere i mira.
POGLEDAJTE JOŠ:
VRAĆAJU BELINU ZA 5 MINUTA! Požutela PVC stolarija?Rešenje već imate u kuhinji – ne trošite pare na HEMIJU
„SAČUVAĆEMO MATICU I VOJVODINU U SRBIJI JER JE TO ZAVET!“ Vučević o večerašnjem nasilju blokadera u Novom Sadu – ISPRED SNP SE OKUPILA ŠAČICA EKSTREMISTA!
ISTORIJA PRAVOSLAVLJA SAŽETA U DVA MINUTA: Kako je rođena Hristova Crkva